Prostor za nesmetani lov

Postoji barem šest opravdanih razloga zbog kojih se sada bavimo jednim poznatim izdanjem Zagora: tradicija, uticaj na čitaoce, cenzura izdavača, nivo u odnosu na konkurenciju, smeo koncept i aktuelnost projekta. I svi su opravdani – za NIN i za Zagora! Tokom obeležavanja jubileja osamdesetogodišnjice osnivanja NIN-a, okupilo se više generacija urednika i novinara. Od „stare škole“ moglo je štošta da se čuje i nauči, a osim anegdota koje su govorile o duhu vremena u kojem se radilo, ipak ponajviše o izboru tema. Gotovo nepodeljeno mišljenje je da mora da se piše o svim fenomenima koji značajno utiču na ovdašnju javnost, ali na „ninovski“ način. Dakle, „projekat Zagor“ (videćemo malo kasnije zašto „projekat“, a ne samo „sveska“) naslovljen Nasilje u Darkvudu realizovan je povodom poluvekovnog prisustva, ergo u čast pedesetogodišnjice njegove premijere u Srbiji, ujedno i u Jugoslaviji. Prva epizoda, samo uslovno ista ova i ovakva, objavljena je 13. septembra 1968. u pedesetak hiljada primeraka. Datiranje je naknadno rekonstruisano. Izdavač nije imao nikakvu belešku u impresumu, osim da je glavni urednik Mitar Milošević. Ni po tiražu, a ni po svojoj popularnosti sveska, kao 13. po redu, nije odskakala od ostalih iz edicije Zlatna serija novosadskog Dnevnika. Situacija se bitno popravila posle Kuće užasa, eskalirala s izlaskom Ubice iz mraka, da bi prava „zagoromanija“, sa tiražima preko 100.000 i više krenula od Tajne jezera Iri, kada je ogroman robot Titan izašao iz tog, jednog od Velikih jezera na obalu, možda baš države Ohajo. Zagor je neprekidno izlazio 25 godina, što u dvonedeljnoj, kasnije i nedeljnoj, ediciji Zlatna serija, što u Lunovom magnus stripu, što u drugim Dnevnikovim publikacijama (vanredni brojevi, magazini...). Privatni izdavač Veseli četvrtak, na čelu sa glavnim urednikom Dušanom Mladenovićem i u mnogim izdanjima urednikom i multimedijalnim umetnikom Markom Šelićem Marčelom, odista visokoprofesionalno realizuje nova izdanja, neuporedivo bolje prevedena i, kako vidimo, tek sada posle pola veka - integralna! U tom pogledu, osim palp-hartije, sve je gotovo besprekorno. Služi na čast domaćoj pop-kulturi! Nasilje u Darkvudu je naš naslov te sveske iz 1968. koja je imala 128 stranica (127 tabli Zagora), a izvorno je u Italiji (Serđo Boneli editore, Milano) objavljena u tri nastavka (originalno: sveske br. 30-32), pri čemu je svaki imao svoj naslov. Ali potom Nasilje... je cenzurisano i, ko zna pod kakvim pritiscima, sakaćeno. Iz prve dve sveske je izbačeno 16 kaiševa, da bi na kraju bilo eliminisano kompletno poglavlje Poslednji napad! Pune 54 stranice! Ukupno oko 63! Podsetimo se sižea: Traperi, nekakva „lovačka mafija“, nahuška vojsku na indijanski živalj, ne bi li ga uništila ili proterala na druge teritorije, a kako bi sebi oslobodila prostor za nesmetani lov i zaradu od oderanih krzna životinja, koje bi na tom prostoru ostale da preživaju, jedu jedne druge, ili već šta se obavlja u ne samo toj divljini i bezakonju. Zagor se stavlja na stranu naivne nejači. Uspostave se barikade i front! Pred Poslednji napad, specijalne vojne jedinice Crni vukovi na Indijance, običnoj vojsci, uz pomoć i lično zalaganje Zagorovog saputnika Čika Kaetana Lopeza i Martineza, „svane“ o čemu se tu radi, okrene se i udari na Vukove. Ko te pita što se tu koriste puške „vinčesterke“ ili mitraljez „gatling“, koji su po vremenu radnje Zagora stvarno nastali mnogo kasnije, pa još i što je „gatling“ na tronošcu, kao da je filmska kamera ili teodolit. Da je na točkovima, morao bi junak Zagor da se sagne i vrti onu ručku, a publika ne voli da omiljeni lik čuči ili kleči. Ukratko - roka se čime se ima! Industrija stripske zabave ima drugačije težnje od visoke umetnosti, uz dve napomene. Prvo, poznato je, no ovde valja to naglasiti, da ne teže svi stripari podilaženju što široj publici, i mnoštvo je stripova koji nisu konfekcija. Naprotiv! Drugo, crtač Feri, koji je dočekan opravdanim ovacijama bar hiljadu poštovalaca na beogradskom Sajmu knjiga 2008. mnogo je veštiji, bolji, topliji i iskrenije pasionirani grafičar od onih koji se bave većinom sličnih serija (Komandant Mark, Veliki Blek (ili: Blek Stena), Mister No, za kojeg je, usput, Feri kreirao naslovne strane...). Zašto onda prazna naslovna strana? E, to nije zbog cenzure, nego radi originalnog izdavačkog koncepta, kakav ne postoji ni u zemlji nastanka Zagora! Vitalni Veseli četvrtak je, koristeći iracionalno protraćeni, pre četvrt veka ugašeni brend Dnevnika, te obnavljajući u svom aranžmanu Zlatnu seriju, kada je stigao do svoje sveske br. 13, odlučio da napravi rimejk, konačno integralnu verziju, ali i da doprinese internacionalnom fenomenu. I uspeo je! U jednoj kartonskoj kutiji, čije, kada se jednom otvori, ponovno zatvaranje predstavlja svojevrsni test inteligencije, nalazi se 13 svezaka sa kompletnijim sadržajem ovog broja 13 od onog od 13. septembra 1968. Jedina razlika je što se na 13 naslovnih strana nalazi 13 različitih grafičkih rešenja. Dvojica crtača su iz Italije (Paolo Bizi i Feri sa onom svojom starom, dobrom), dvojica iz Hrvatske (Dalibor Talajić i Tihomir Tikulin Tico) i osam srpskih (Bane Kerac, Aleksa Gajić, Aleksandar Zograf, Miodrag Ivanović Mikica, Dražen Kovačević, Dejan Nenadov, Bob Živković i Milan Jovanović), te potpisani – „Niko“. Ta bela naslovnica nije nekakav „beli štrajk“, već je predviđena za crtanje. Svako može da sam nacrta šta želi ili da na nekakvom okupljanju doturi nekom od crtača serije da mu nacrta originalni crtež. Potpuno otkačeno! Baš kao što i svaki čitalac NIN-a sada docrtava naslovnu stranu prošlog broja, po svom viđenju aktuelne situacije… To se pojavilo u julu. A onda, u oktobru, 153. sveska Dilana Doga, sa epizodom Posle duge tišine i - opet bela naslovna! Pitali smo se šta se dogodilo? Nije se pojavilo na kioscima! Ni u kutijama! Pogledali smo u impresum - nije nikakav jubilej! Možda bi mogla da se „nategne“ desetogodišnjica, da je sveska objavljena 2018. jer je 2008. štampan br. 1... Ne, nije reč ni o tome! Da nije zbog izvornog Dilanovog tvorca i scenariste od pre više od tri decenije, Ticijana Sklavija, koji se opet oglasio posle duge tišine? Jeste zanimljivo što se Dog, koji je ostavio rakiju, opet propio, ali - to je gotovo sve! U stripu, dolazi mu klijent koji je takođe alkoholičar i kome je umrla supruga. Navodno se vratila kao duh. Jeste - nije, jeste - nije... Kraj. Ne mogavši da zaspimo, danima dumajući, pozvali smo telefonom urednika Dušana Mladenovića da pitamo otkud bela korica. Malo razočaranje - nije nikakva cenzura. On veli da su četiri razloga za belu naslovnu. Prvi je taj da se po njoj crta, jer kaže da to redovno rade u inostranstvu. Navodno, neki izdavači i stripari dobro žive od toga. Proizlazi nekako da, kao što u Francuskoj svi koji protestuju zbog nečega nose „žute prsluke“, a ovde ona štampa koja se solidariše sa NIN-om valja da objavi „bele naslovnice“. Nije loša ideja… Drugo, Sklavi se ponovo oglasio scenarijem. Nećemo dalje komentarisati! Treće, posle 152 naslovne koje je ilustrovao Angelo Stano (inače vrlo dobar grafičar), bez obzira na to ko je crtao strip između korica, isti posao preuzeo je drugi stvaralac. Videćemo ko! Do tada - bela pauza u br. 153. Četvrti, Dilan se vratio piću! I vidi bele miševe…