Папирни снајпер, мине из Крушика
и Ана Четири Пиштоља
Да се пита Ана Брнабић, већ бих правио друштво Александру Обрадовићу. Мада бих то лакше поднео од њених конференција
за новинаре
|
Не кажем да сам као главни уредник цртао голе жене, али нисам нацртао ни мету на било чијем, па ни на Вучићевом челу. Тачно је, међутим, да сам „кропованом“ Танјуговом фотографијом на којој се види пушка дао муницију представницима власти да по НИН-у већ данима бију из свег расположивог оружја. По цеваницама, као бекови сеоског фудбалског клуба, који су спремни противничком играчу и обе ноге да поломе.
И док многи од НИН-а траже објашњење, нико да приупита оне који нас нападају зашто гнусно лажу да НИН финансира и уређује Драган Ђилас, да НИН напада Вучића зато што он није хтео да нам плати некакав рекет... Да ли би и те лажи смели да понове на полиграфу, под условом да их не испитује министар полиције Небојша Стефановић, јер је за њега већ свима јасно да је лагао и за послове тате Бранка.
У овој борби „прса у прса“ у прве борбене редове против папирнате пушке и терориста из НИН-а - или НИНџи, како нас је „крстио“ колега Анте Томић - испред Стефановића, Вулина и осталих који су морали да реагују по службеној дужности, пробила се премијерка Ана Брнабић. Уз захвалност издавачу што је тражио да се повуче оригинална насловна, Брнабић је, без околишења, гађала у чело, у нади да ће јој нека златна рибица испунити бар једну жељу: „Иза ове поруке (насловне) стоје људи који из недеље у недељу приређују НИН. Нека власници виде шта ће даље“.
И тако дођосмо до суштине. Премијерка би као јунакиња цртаних романа Ана Четири Пиштоља да узме ствар у своје руке, да се не нервира сваког четвртка. Она би да нас „пацификује“. И онда је не би болела глава што јој у влади седе министар Стефановић чији отац черупа Крушик, што јој Министарство финансија води лажни доктор наука, а Министарство одбране лик који нас све вуче за нос тврдњом да му је женина тетка из Канаде позајмила 205.000 евра за стан, што... Ништа то Ани не смета, али је насловна НИН-а недопустив злочин. Да се она пита, верујем да бисмо сви из колегијума већ правили друштво Александру Обрадовићу. Мада, искрено, то бих лакше поднео него да сваки дан морам да идем на конференције за новинаре, на којима ће министри, по њеном рецепту, на сва питања као папагаји понављати највеће успехе владе.
„Ако тужилаштво не мисли да је ово озбиљна порука и не распита се ко је послао ту поруку, због чега, шта је иза те поруке и да ли су је пратиле неке конкретне активности... Ја не могу да се мешам у то“, поручила је премијерка. Ма, умешај се Ана, бар у нешто, ако се не мешаш у свој посао.
И за крај само неколико реченица о Чедомиру Јовановићу, који нам је поручио да је „само ликовима попут Змије ово О.К. новинарство“ и да „НИН има више новинара него читалаца“. Можда би било боље да је уместо читалаца НИН-а пребројао чланове странке коју води, јер бих био спреман да се опкладим да Јовановић без помоћи „пријатеља“ тешко да може да скупи 10.000 потписа за изборну листу на наредним изборима. На страну што би могао да се позабави и неким другим бројевима. А можда баш због таквих као што је Јовановић, НИН-а у већини места није било на киосцима још од петка по подне. Хвала, Чедомире. И размисли, ако будеш имао времена, ко је туговао, а ко се веселио када је убијен Зоран Ђинђић. Весна Малишић, Зоран Прерадовић, Драган Јовићевић и ја се тог 12. марта нисмо напијали и шенлучили.
Иступе Небојше Крстића не бих више коментарисао. Не зато што ме је натерао да пред камерама опсујем, већ зато што се представља као аналитичар медија који је јавно признао да не чита, већ само гледа слике.
Милан Ћулибрк