Blokada beskrajnog rada

Emanuel Makron ponudio je svojim građanima da rade duže, da bi dobili manje. Potom se suočio sa neredima na ulicama, štrajkovima, napadima i besom onih koji osećaju da ih čeka neizvesna budućnost i da će biti primorani da rade i posle odlaska u penziju. Iz vlade na to stižu odgovori da će se reforme sprovesti, jer je dosadašnji način neodrživ, pa će se napraviti uslovi koji „ohrabruju ljude da rade duže“ kako je to formulisano. S druge strane demonstranti, koji već danima izlaze na ulice širom zemlje, takvu vrstu ohrabrivanja čitaju kao stvaranje novih prekarnih radnika koji će sada regrutovati i iz redova penzionera. „Bodovna penzija, rad bez kraja i konca!“ ili „Bodovni sistem, bacanje peska u oči!“, poručili su oni. Reforma penzionog sistema je pitanje koje su već decenijama razne vlade pokušavale da reše. Od Žaka Širaka, koji je to pokušao u više navrata, 1995, kada ga je sprečio štrajk koji je trajao tri nedelje, a potom opet 2003, kada je na ulice izašlo više od milion demonstranata. Tri godine kasnije, opet su izbile demonstracije, jer su se mladi pobunili i naterali vladu da odbaci plan koja je promovisao prekarijatski radni ugovor za one ispod 26 godina. Nikola Sarkozi napravio je manje izmene 2010, ali još nedovoljne da bi se zvale kompletnom reformom. Od vlade se može čuti da je sadašnji sistem neodrživ i previše rasipnički. On omogućava, ono što retko koji evropski nudi, recimo da u privatnom sektoru zaposleni dobijaju penziju na osnovu proseka 25 najboljih godina. U javnom sektoru računaju se plate poslednjih šest meseci, ali su na kraju penzije u proseku 75 odsto od te plate. To je prosek koji znatno nadmašuje druge evropske zemlje (prosek članica OECD od 58 odsto). Tu su i prevremene penzije, pa razne povlastice, pa mogućnost za zaposlene u javnom sektoru da se penzionišu u ranim pedesetim, pa 42 režima penzija u kojima se na različite načine dobijaju penzije koje sistem, kako tvrdi vlada, neće moći još dugo da izdrži. Starosna granica za odlazak u penziju je u poslednjoj deceniji pomerena sa 60 na 62, ali je to i dalje među najpovoljnijim evropskim zakonima. Takav sistem je preskup, prekomplikovan i neodrživ, tvrdi Makron, koji želi da ga pojednostavi i to tako što bi se svaki radni dan pretvarao u bodove, na osnovu kojih bi se na kraju računala penzija. Time se „ohrabruje mobilnost“, a isti sistem bi važio za sve. „Za svaki zarađen evro, svako će dobiti ista penziona prava“, obećao je Makron još tokom kampanje. „Ne diramo ni godine odlaska u penziju, niti iznos penzije.“ Sistem bi se uspostavljao postepeno, pa bi stariji radnici još otišli po starom sistemu, ali za one rođene sedamdesetih i kasnije stvari bi bile sasvim drugačije. Za demonstrante je upravo to sporno, godine odlaska i iznos penzije. Uprkos predsednikovim obećanjima, nova pravila donose im duži radni vek i manje penzije, a „mobilnost“ nesigurnost radnog mesta. Kritičari kažu da će odlaganje penzije dovesti u nepovoljan položaj one koji su se zapošljavali koju godinu kasnije, recimo zbog dužih studija ili one koji ne budu imali dovoljno staža. „Nećemo im dozvoliti da isprazne džepove siromašnih da bi nahranili bogate“, poručio je Žan Lik Melanšon lider stranke Nepokorena Francuska, koji reforme naziva socijalnim državnim udarom. Zakon, ipak, tek treba da bude razmatran sa sindikatima i udruženjima poslodavaca tokom naredne godine i da se potom nađe na glasanju u parlamentu. Ako predlog uopšte preživi trenutnu opštu uzbunu koja trese francuske gradove.