Bez panike, molim

Pred izbore u Velikoj Britaniji koji će konačno rešiti pitanje njenog članstva u Evropskoj uniji nervoza je rasla s obe strane Lamanša. Ankete su ukazivale na jasnu pobedu Konzervativne stranke Borisa DŽonsona, što je mnoge poslovne ljude i komentatore u medijima ponovo bacilo u brigu da bi moglo da dođe do Bregzita bez sporazuma. To ne bi nanelo štetu samo Velikoj Britaniji, nego i Evropi, koja na Ostrvo izvozi dvostruko više nego u Kinu. Drugi se i dalje pribojavaju izbornog iznenađenja u vidu dolaska DŽeremija Korbina, nepokolebljivog marksiste, na čelo laburističke vlade koja bi pribegla renacionalizaciji, oživela klasne sukobe iz sedamdesetih godina, te potkopala NATO. Ni za jednu od ove dve anksioznosti nema razloga. Mogućnost da dođe do teškog poremećaja u ekonomskim odnosima EU i Britanije - što je izazvalo razumljivu zabrinutost u vreme kada je DŽonson letos izabran za novog lidera torijevaca - u međuvremenu je postala zanemarljiva. A u malo verovatnom slučaju Korbinove pobede, izgledi da bilo koja od radikalnih mera sadržanih u predizbornom manifestu laburista bude primenjena bukvalno su ravni nuli, budući da je jedina zamisliva alternativa pobedi torijevaca mogućnost da u parlamentu ponovo niko nema većinu, u kom slučaju bi laburisti, kako bi mogli da formiraju vladu, morali da traže podršku drugih stranaka. Osim toga, jedina svrha takve vlade bila bi da s EU ispregovara „mekši“ sporazum o Bregzitu, koji bi Britaniji obezbedio položaj sličan onom koji ima Norveška kao članica Evropskog ekonomskog prostora, i potom organizuje referendum na kome bi se biralo između prihvatanja novog sporazuma ili potpunog odustajanja od Bregzita. Posle takvog referenduma održavanje novih izbora bi bilo neizbežno, jer nijedno drugo programsko opredeljenje laburista druge partije ne bi podržale. Sporazum o napuštanju EU potpisan u oktobru predviđa da prelazni period (od trenutka britanskog istupanja iz članstva do stupanja na snagu novog trgovinskog sporazuma između Britanije i Unije, o čijem sklapanju dve strane tek treba da pregovaraju, prim.) traje do kraja 2020, s mogućnošću da bude produžen na još dve godine. Kao odgovor na optužbe najtvrdokornijih zagovornika izlaska iz EU da je od Bregzita ostalo samo ime, DŽonson je u predizborni manifest konzervativaca uneo stav prema kome trajanje prelaznog perioda neće biti produžavano nakon decembra 2020, obećavajući istovremeno da će pregovori o postizanju sveobuhvatnog trgovinskog sporazuma s EU biti okončani u roku od 12 meseci. To se neće dogoditi: još se nikad nije desilo da dve vodeće ekonomije pregovore o sklapanju sporazuma o slobodnoj trgovini okončaju za manje od tri do četiri godine. Da stvari budu gore, sporazumom o britanskom napuštanju EU predviđeno je da odluka o tome da li će prelazni period biti produžen mora biti doneta najkasnije do kraja juna, što je podstaklo zabrinutost (u nekim slučajevima na granici da preraste u paniku) da bi 1. jul mogao da se ispostavi kao novi datum kada bi mogao da usledi Bregzit bez sporazuma. Ova strahovanja su neutemeljena. Zašto bi DŽonsonovo obećanje da neće biti produženja prelaznog perioda trebalo uzimati zdravo za gotovo - ili kao bilo kakvo obećanje? DŽonson je neprestano ponavljao da će Britanija EU napustiti do 31. oktobra, „bez ikakvog ‘ako’, bez ikakvog ‘ali’, kud puklo da puklo“. A nakon što je parlament usvojio zakon koji je vladu obavezao na to da od EU traži produženje ovog roka, zaricao se da će radije završiti „mrtav u jarku“ nego da ga primeni. Ali kad je 31. oktobar konačno došao, ispostavilo se da su sve DŽonsonove „tajne strategije“ kojima je trebalo zaobići primenu ovog zakona bile iluzorne, i on je bez mnogo drame osigurao produženje roka za izlazak iz Unije. Ako DŽonson dobije ove izbore, nakon što je prekršio jedno od najčvršćih obećanja koje je jedan britanski političar ikada dao biračima, zašto bi sada snosio negativne posledice zbog toga što će prekršiti još jedno, daleko manje važno obećanje, za koje jedva koji prosečan birač i zna da ga je dao? Sa striktno ekonomske tačke gledišta, ohrabrujuće je da „DŽonsonova karijera počiva na redovnom izricanju neistina“, kako je to formulisao glavni politički komentator inače uzdržanog Fajnenšel tajmsa. U pokušaju da se predvidi kako lideri poput DŽonsona donose teške odluke, obično je mudro ignorisati obećanja koja daju i usredsrediti se na njihove ekonomske i političke interese. Ako DŽonson pobedi, šta će biti njegovi ekonomski interesi? Glavni prioritet biće da demonstrira kako je njegov „fantastični“ sporazum o Bregzitu omogućio da napuštanje EU prođe bezbolno i čudesno stimuliše ekonomski rast. Rizikovati izbijanje finansijske krize tokom prve godine mandata bilo bi suludo, bilo da se to čini usled odbijanja produžetka trajanja prelaznog perioda, bilo usled kolapsa trgovinskih odnosa u slučaju da trgovinski sporazum s EU ne bude ispregovaran za samo 12 meseci, kao što je izvesno da neće biti. DŽonsonov jasan ekonomski interes je stoga da po izlasku iz EU prelazni period produži i posle decembra 2020, možda čak i za pune tri godine. Šta je s političkim interesom? U kratkoj premijerskoj karijeri, DŽonson se u parlamentu oslanjao na podršku najradikalnijih zagovornika Bregzita, a ključni deo njegove izborne strategije bilo je neutralisanje pretnje koju po konzervativce predstavlja Bregzit partija Najdžela Faraža. Da bi ostvario oba cilja bilo mu je neophodno odbacivanje svake mogućnosti produženja prelaznog perioda. Ali ove političke kalkulacije će se ubrzo potpuno promeniti. Sa stanovišta raspoloženja javnog mnjenja, onog trena kad izbori budu okončani torijevci više neće morati da rade na potiskivanju Bregzit partije. Osim toga, mnoge pristalice izlaska iz EU među biračima zadovoljiće se britanskim istupanjem iz evropskih institucija, i neće mariti za to što će se trgovinski pregovori beskrajno razvlačiti. Uticaj koji su tvrdokorni zagovornici Bregzita dosad imali u parlamentu takođe će izbledeti nakon izbora. DŽonsonu su radikalni bregzitaši bili potrebni da bi bio izglasan za lidera stranke i opstao na premijerskom mestu i bez većine u Donjem domu. Ali sada su se svi torijevski kandidati za poslanike u pisanoj formi obavezali da će u parlamentu podržati sporazum koji je DŽonson postigao s EU. Jednom kad taj sporazum bude usvojen, daljim pregovorima o sklapanju trgovinskog sporazuma s EU, uključujući i aranžmane oko trajanja prelaznog perioda, parlamentarna potvrda više neće trebati sve dok o tome ne bude postignut konačan dogovor s Unijom, bilo to 2020, 2021. ili još kasnije. Pozitivna strana ovoga jeste da će ekonomski odnosi između Britanije i EU još jedan duži period ostati onakvi kakvi su sada, kako god da se okončaju izbori. U slučaju DŽonsonovog poraza, Bregzit bi bio odložen i verovatno u potpunosti otkazan. U verovatnijem slučaju DŽonsonove pobede, Bregzit će uslediti i Britaniji naneti dugoročnu štetu. Ali u narednih godinu-dve dana ptice zloslutnice stvarno bi trebalo malo da se smire.