Ruža u zamrzivaču

Kada su Norbert Valter-Borjans i Saskija Esken, dvoje slabo poznatih pripadnika levog krila Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), pritom i bez iskustva bavljenja politikom na nacionalnom nivou, pretprošlog vikenda glasovima stranačke baze neočekivano izabrani za nove lidere - u skladu s novoustanovljenom praksom, preuzetom od Zelenih, koje takođe predvodi muško-ženski dvojac - nije bilo malo onih, u Nemačkoj i van nje, koji su počeli da sastavljaju nekrologe tzv. velikoj koaliciji u kojoj je SPD, po treći put u poslednje četiri vlade, mlađi partner Hrišćansko-demokratske unije (CDU) kancelarke Angele Merkel. Jer, Valter-Borjans, bivši pokrajinski ministar finansija u Severnoj Rajni-Vestfaliji, i Esken, poslanica u Bundestagu, za čelne pozicije kandidovali su se snažno zagovarajući izlazak SPD iz vladajuće koalicije - GroKo, kako je zovu Nemci - ili, u najmanju ruku, temeljnu reviziju koalicionog sporazuma sa CDU; kao i za, generalno, povratak stranke korenima, daleko od centrističkog nasleđa nekadašnjeg lidera i kancelara, Gerharda Šredera, čiju politiku protežiranja krupnog kapitala na račun interesa radničke klase - dotad centralnog dela ideološkog vjeruju nemačkih socijaldemokrata - mnogi u SPD smatraju glavnim razlogom zbog koga su im u potonjim godinama birači u tako dramatičnom broju okrenuli leđa, svodeći nekad moćnu partiju na sopstvenu senku. Verovalo se, zapravo, da ono što se percepira kao programski radikalizam i politička isključivost Valter-Borjansa i Eskenove ne može da dobije podršku većine članstva, i da će njihovi favorizovani rivali i čvrsti protivnici napuštanja velike koalicije, aktuelni ministar finansija i vicekancelar Olaf Šolc i njegova „partnerka“ iz pokrajine Branderburg, Klara Gejvic, svakako odneti prevagu i odagnati strahovanja da bi SPD mogao da sruši vladu u kojoj sedi i tako izazove prevremene izbore, koje nijednoj od ove dve stranke ne bi odgovarali. Ali je članstvo, odnosom 53 prema 45 odsto, za nove lidere izglasalo upravo Valter-Borjansa i Eskenovu, i zvona za uzbunu oglasila su se ne samo u unutarstranačkim strukturama SPD - posebno među onim funkcionerima čije bi pozicije u saveznoj administraciji bile dovedene u pitanje - nego i u CDU, iz koje je odmah stavljeno do znanja da preispitivanje teškom mukom sklopljenog koalicionog sporazuma ne dolazi u obzir. Nedelju dana kasnije, ispostavilo se da je uzbuna - zasad barem - bila lažna. Naizgled preko noći spoznavši banalnu istinu da je zagovaranje radikalnih poteza u kampanji za koju su svi verovali da će se završiti neuspehom jedno, a realnost rukovođenja (ma koliko oslabljenom, i dalje mnogočlanom) strankom koja participira u vlasti nešto sasvim drugo, na redovnoj godišnjoj skupštini SPD, na kojoj je i formalno potvrđen njihov dolazak na čelo stranke, Valter-Brajans i Eskenova su reterirali i odustali od pretnje izlaskom iz vlade. Umesto ultimativnog spiska zahteva za izmene koalicionog sporazuma sa CDU ponudili su niz mera za njegovo „poboljšanje“. Te mere i dalje uključuju izvorna zalaganja novog rukovodećeg para - podizanje minimalne zarade s devet na 12 evra na sat, veća ulaganja u infrastrukturu, usvajanje ambicioznijih zakona na planu borbe protiv klimatskih promena, itd. - ali je izostalo uslovljavanje: demohrišćanima nije poručeno da će njihovo odbijanje da se s ovim inicijativama saglase neminovno rezultirati izlaskom SPD iz vlade. „Nemačke socijaldemokrate odlažu revoluciju“, blago ironično je dešavanja u SPD rezimirao Politiko. Briselski sajt nudi i uverljivu listu razloga zbog kojih se novi čelnici SPD nisu odvažili na zaoštravanje odnosa u vladajućoj koaliciji. Za početak, budući da Valter-Borjans i Eskenova ne spadaju u partijske „teškaše“ i nikad nisu zauzimali nikakve državne ni partijske funkcije na saveznom nivou, novostečene pozicije ne mogu da koriste na način na koji bi to bile u stanju etablirane stranačke figure s dobro organizovanom mrežom istomišljenika i saradnika. Osim toga, partijski establišment ne samo da je listom protiv naprasnog izlaska iz vlade - jer strahuje da bi stranka na prevremenim izborima doživela novi debakl u situaciji kad joj i Zeleni sleva i Alternativa za Nemačku (AfD) zdesna nastavljaju da uzimaju glasove - nego zazire i od mogućnosti da eventualni nagli politički i ideološki zaokret dovede do marginalizacije umerenije struje u SPD i tako do potencijalno fatalnih unutrašnjih podela. Još jedna okolnost koja konfrontaciju sa CDU do daljeg čini ne samo nesvrsishodnom nego i kontraproduktivnom jeste to što neke od mera na kojima su socijaldemokrate izričito insistirale prilikom pregovora o formiranju vladajuće koalicije tek treba da budu primenjene. Tu je od najvećeg značaja reforma penzionog sistema, oko koje je posle teških pregovora unutar vlade tek nedavno postignuta saglasnost: SPD to smatra svojim najvećim uspehom u mandatu aktuelne vlade, i bilo bi odista besmisleno to dostignuće poništiti iznuđenim raspadom koalicije. Konačno, kao još jedan razlog za ostanak u vladi u krugovima zvaničnika SPD pominje se i predstojeće predsedavanje Nemačke Evropskom unijom, iako ono počinje tek u julu naredne godine. Tu se kao argument navodi da bi se politička nestabilnost koju bi neminovno izazvali raspad vlade i raspisivanje izbora po sistemu spojenih sudova neminovno negativno odrazila i na već ionako ozbiljno uzdrmanu Uniju. Na drugoj strani, ništa od pobrojanog, ma koliko imalo smisla, ne može da poništi činjenicu koja je posvuda, pa i na ovim stranicama već ko zna koliko puta apostrofirana: da je, ostajući tako dugo u čvrstom stisku dominantnih demohrišćana (socijaldemokrate su od poslednjih 14 godina čak 10 provele u GroKo), 156 godina stara partija ostala bez vazduha i izgubila ne samo milione glasova, već pre svega identitet. „Zasluga“ za to jednim delom pripada i Merkelovoj, koja je tokom godina svoje demohrišćane s desnog pola takođe značajno pogurala ka centru, tako dodatno smanjujući programske razlike između dve stranke, ali kancelarka ne može da bude odgovorna za to što je čitava jedna generacija socijaldemokratskih političara dopustila da vremenom prestane da bude jasno gde se tačno završava CDU a odakle počinje SPD. Za čitavu zapadnu Evropu karakterističan trend opadanja popularnosti decenijama dominantnih partija levog i desnog centra pogađa, uostalom, i CDU i njenu bavarsku posestrimu, Hrišćansko-socijalnu uniju (CSU), ali je njihov gubitak značajno manji od onog koji u kontinuitetu beleži SPD: partija koja je 2005, u vreme dolaska Merkelove na vlast, i kao poražena imala podršku preko 34 odsto birača, sada se u anketama kreće između mizernih 13 i 15 odsto. Može li onda s novim, naglašeno levičarski nastrojenim čelnicima, SPD konačno da izađe na zelenu granu, ili će se, kao što mnogi nemački komentatori predviđaju - čak i nezavisno od toga da li će aktuelna vlada potrajati do kraja mandata ili ne - njen sunovrat nastaviti? Reklo bi se da bi, za početak, trebalo biti fer i sačekati da se vidi šta će se i na koji način u ustrojstvu SPD pod Valter-Borjansom i Eskenove promeniti, pa onda izricati sudove. Ima, ipak, nešto za šta se ovaj dvojac izborio već na partijskoj konferenciji: tradicionalni simbol SPD i levice uopšte, crvena ruža, ponovo je deo vizuelnog identiteta stranke. Od toga hoće li ta ruža nekim čudom ponovo procvetati, ili će biti vraćena u zamrzivač, zavisiće u velikoj meri i budućnost levih ideja u čitavoj Nemačkoj.