Tako je bilo, a sada kako nam je

Kako izbeći tugaljivost u sećanju na SFRJ, kako je ne tretirati kao mrtvu istoriju, već memorijal pretvoriti u predložak za razumevanje današnjeg trenutka, otkriće posetioci izložbe Projekat Jugoslavija u nedavno obnovljenom Muzeju Jugoslavije. Nastao iz saradnje Muzeja i Kiosk platforme za savremenu umetnost, Projekat nudi i promišljanja za budućnost svih država nastalih slomom posmatrane tvorevine, osvrćući se i na kontinuitet sa prvom državom istog imena. „Tokom 2016. i 2017. godine, obišle smo sve bivše SFRJ republike i pažljivo odabranim sagovornicima ponudile jedan od kartona predmeta koji se čuvaju u Muzeju, a oni su pred kamerom pričali svoje asocijacije”, objašnjava umetnica Ana Adamović iz Kioska. Izabrani metod omogućio je upravo otklon od nostalgije, sa ciljem da se razmotre tekovine poput socijalističkog samoupravljanja, prava radnika i žena, nesvrstanosti u politici, radnih akcija, prava na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu svih građana... Autorke su koristile mrežu prijateljstava koju su nezavisna kulturna scena i Muzej sačuvali i tokom zaoštrenih nacionalističkih retorika, a nakon ratova, „delegirajući“ 101 intervjuisanog, različitih profesija, socijalnih statusa i generacija. „Najstariji učesnici rođeni su 20-ih godina prošlog veka, a najmlađi 1991, kada se zemlja raspala”, kaže istoričarka umetnosti Milica Pekić, iz Kioska. Odabirom bivših političara, istoričara, karikaturista, umetnika, feministkinja, kulturologa, radnika.., upriličen je demokratski pristup u izgradnji narativa o Jugoslaviji. Govornicima je dato na volju da jezikom po izboru od „16 korišćenih u medijima, uključujući i romski, na kom su štampani i udžbenici“, kako primećuje hrvatska lingvistkinja Snježana Kordić, razmatraju širi diskurs muzeoloških odrednica. Poput kartice „Samouprava“, (maketa za spomenik) Oto Logo, visina 48 cm, poklon Zavoda Crvena zastava, 1980, ili Album fotografija o radu žena i životu u Zagorju, poklon AFŽ Zagorje maršalu Titu 1946. godine, ili Autobus, tempera na papiru, Nikola DŽafo, 26. maj 1963. godine, ili Lutka (crnkinja ili Indijanka, napravljena od vunice), poklon Dečjeg vrtića „Dr Mladen Stojanović“ Sarajevo, za rođendan 1962. godine... Sama činjenica da se listom radilo o darovima predsedniku ukazuje na kult ličnosti, razvijan spram „najvećeg sina naroda i narodnosti“. Ali i drugih vođa sa „harizmom“, ustoličenom kao potrebom u našoj tradiciji, da parafraziramo istoričarku Latinku Perović . Međutim, to je bio „kult mekog tipa“, kako fenomen shvata Ilina Jakimovska iz Instituta za etnologiju i antropologiju u Skoplju. „Jer, kada nekome poklanjaš čarape i tretiraš ga kao porodicu, onda to znači da je on na istoj ravni kao i tvoj komšija, rođak, sugrađanin. Danas, pretpostavljam da se političarima prave pokloni ili u formi protokola ili nekakvog klijentelizma, nekakve recipročnosti usluga i drugih dobara“, obrazlaže Jakimovska. I priznaje da, kad je došao trenutak da sama preda poklon Titu, nije „želela da mu se približi“. Na tome da se njihova ćerka slika sa maršalom nisu insistirali ni njeni roditelji, „premda su zbog toga mogli snositi posledice“. Tada moguća hrabrost bazirana je na osećanju samopoštovanja koje nam je ondašnje društvo davalo, neraskidivo povezano sa uvažavanjem koji su nam drugi ukazivali, kako ocenjuje Zlatko Dizdarević, novinar i diplomata. „Mi možemo da nađemo opravdanje u tome da je Dejton kriv, ali ono što je gore, i što ja mnogo teže podnosim nego činjenicu da je bilo pa nije, a danas je tako kako je, je to što smo se počeli navikavati i na ovo danas, pristajati na to da smo nebitni. Tada na to nismo pristajali... zato što smo imali sve argumente da ne pristanemo“, deo je njegove izjave koju ćemo čuti na izložbi. Danas je nemoguće zamisliti i „poverenje koji su uživali naše (tadašnje) diplomate“, kako je smatrao Bogdan Osolnik, slovenački diplomata iz ere SFRJ. „Danas je sramota reći da ste antifašista“, tvrdila je Pava Molnar, predratna skojevka, robijašica ustaškog logora u Gradiški, preminula u februaru u 99-oj godini. „Danas bi orden za hrabrost (iz 1945) nosili ljudi koji su spremni da pomognu migrantima.., ili otvoreno govore o lošim radnim uslovima.., novinar koji u Srbiji postavlja pitanja na konferenciji za štampu, ljudi koji se ne plaše da otvoreno nazovu stvari pravim imenom“, po rečima novinarke Žarke Radoja. Danas nam je „identitet sveden na veru i naciju“, kako napominje Elizabeta Šeleva, makedonska teoretičarka književnosti. Iz svih odgovora jasno su vidljive frustracije današnjim vremenom, kažu autorke Projekta. Pa, kad Dragan Miljanić, radnik i sindikalista u penziji iz Tivta tvrdi da je „u socijalizmu bio plaćen svaki sat radnog vremena, socijalno osiguranje, radni staž...“, on dodaje i da „danas nema ni sindikata, a radnici su potrošna roba privatnika, tzv. biznismena“. Dok su strah, „koji ranije nije postojao, doneli mediji i politički lideri“ današnjice, kako ističe Željko Volaš, predsednik Organizacije amputiraca UDAS iz Banjaluke. Čak i oštri kritičari SFRJ morali su da priznaju razliku između nečeg dobrog što je bilo ranije, a sada izostaje. Stojedan intervju već je dostupan onlajn na sajtu Muzeja Jugoslavije, svi snimljeni u istom formatu na beloj pozadini. „Osim izborom kartica i sagovornika, nismo uticale na sadržaj projekta i izjave govornika“, objašnjavaju Pekić i Adamović. Slično, na samoj izložbi sve video-izjave će biti jednako tretirane, u vidu desetokanalne instalacije. Posetioci će sedeti na okrugloj klupi, pred jednoobraznim monitorima, i slušati govornike preko slušalica, razdvojene prema tematici. U slučaju da na zauzetom ekranu teče priča nekog za koga su zainteresovani, na raspolaganju će im biti transkripti, da ih u međuvremenu proučavaju. Arhitekturu postavke je osmislila Milica Lopičić. Autorke i kolektiv Muzeja pozivaju i posetioce da se uključe u projekat i obogate ga svojom izjavom. Za sve koji su promišljali tekovine bivše zemlje i imaju recept za njihovu reanimaciju, biće prilika da svoj komentar daju pred kamerom u tzv. video-butu. NJihove će izjave biti deo arhive Muzeja, ravnopravne iskazima već intervjuisanih. Dokazaće (ili neće) ono što isijava izložba i sam Projekat, da iako Jugoslavije više nema, jugoslovenstvo sa njom nije umrlo. Izložba koja se otvara 17. decembra, a podržali su je Balkanski fond za demokratiju i Ministarstvo kulture i informisanja RS, trajaće sve do marta. I ipak će zadirati u emocije, uprkos nameri o distanciranju.