Intimne rane

Plesne predstave su zaista gotovo izolovani fenomen na beogradskoj pa i srpskoj pozorišnoj sceni. Sem Bitef teatra, nijedna pozorišna kuća se ne bavi programski kontinuirano ovom vrstom izraza koji jeste, kako nam to Bitef festival stalno dokazuje, jedna od mejnstrim struja savremenog pozorišta. Utoliko je značajnije zabeležiti ovaj izuzetan kvalitativan pomak koji donosi predstava Gradovi kojih više nema. Konstanca Mrakas je koreograf internacionalne reputacije koja uglavnom radi između Nemačke i Argentine, a domaćoj publici je poznata po svom učešću na 40. Bitefu sa predstavom Big in Bombaj koja je bila uvrštena u selekciju glavnog programa. Rad sa koreografom svetskog glasa očigledno je itekako inspirisao domaće plesače te je visok nivo izvedbe, u domaćem kontekstu, zaista iznenađujući. Van tog zaista svetskog nivoa izvedbe, koji će sigurno biti u prvom planu kada se bude govorilo o predstavi, Gradovi kojih više nema ima još mnogo toga da ponudi. Kako sam naslov nagoveštava, glavna tema predstave je sećanje, naš odnos prema njemu, a zatim i važnost prostorno-vremenskih odrednica za formiranje uspomena koje čine naš identitet. Tekstovi koji se izgovaraju u predstavi kreću se od neoplatonističkih tirada o važnosti sabiranja utisaka kako bi se neko osećanje ili doživljaj prizvao u sećanje, preko ispovesti preživelih u bombardovanjima Drezdena 1945. godine pa sve do intimnih ispovesti samih plesača kako su oni ili njihovi bližnji doživeli NATO bombardovanje Srbije. Sve to kad se ovako kaže zvuči prilično programski, gotovo kao teorijska lekcija sa primerima, ali sama predstava je vrlo daleko od toga. Ti tekstovi su izgovarani tokom plesa koji je često na granici akrobacije, značenja teksta su potcrtana ili pak direktno suprotstavljena onim što vidimo na sceni. Plesači se često i brzo presvlače ili kostimiraju (odlični kostimi Selene Orb), čime se dobija još jedan sloj značenja, dolaze nam u svakom segmentu sa novom pričom i novom tehnikom plesa, kao na primer kada nakon seanse otvaranja intimnih rana, uzajamnog poveravanja i deljenja bolnih uspomena sa publikom, imate burleskne scene prepune slepstika koje ismevaju banalnost pojedinih uspomena, i tako redom. Ta lakoća prelaska iz jednog raspoloženja u drugo, iz jedne plesne tehnike u drugu, potpuna posvećenost i entuzijazam koji je gotovo opipljiv, čine ovu predstavu jednostavno uzbudljivom. Iako su se plesači dokazali i kao sasvim solidni glumci, bio bi greh ne izdvojiti sjajnu Mariju Bergam koja, kao jedina glumica u ansamblu, zaista ostavlja bez daha. Izuzetne scenske pojave, podjednako vešta u plesu kao i u glumi, Bergamova je u stvari u predstavi ona nit koja sve to povezuje. NJenu pojavu, kao i njenu interpretaciju najlakše bi bilo opisati kao fluidnu, od krajnje stilizacije preko emotivne osvešćenosti dolazimo sve do iscrpljujuće, histerično duhovite show stopper scene čiste burleske kakve nismo videli na domaćim scenama. Slogan nove sezone Bitef teatra je Nastavimo iz početka. Shvatimo li Gradove kojih više nema kao novi početak, sigurno je da se nastavak željno iščekuje. Predstava: Gradovi kojih više nema Koreograf : Konstanca Markas Pozorište: Bitef