„Ne dajte mi da odem“ i druge tehnike

Trikovi su stari, ali izgleda da još uvek deluju: na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke na samom kraju 2019, Aleksandar Vučić je (još jednom) najavio odstupanje sa čela SNS i (ponovo) veliku „čistku“ u stranačkim redovima, odnosno „potpuno novo rukovodstvo koje će biti u stanju da se bori sa nadolazećim izazovima i mnogo teških stvari koje će biti pred Srbijom“. Naravno da sve što veliki državnik radi predstavlja istorijski događaj, pa se tako biraju i datumi: povlačenje sa vrha SNS Vučić je, logično, najavio za Vidovdan. Ali za Srbiju koja napreduje nema zime, jer će, obećao je, lično predložiti novog lidera „koga opozicija neće moći da pobedi“. Analitičari kojima je u opisu posla da pamte duže od dva dana, ipak, na najavu povlačenja sa stranačke funkcije odgovorili su skepsom. I to pre nego što je počelo ritualno istupanje naprednjačkih funkcionera sa varijacijama na temu „ne idi, propašće stranka, a samim tim i Srbija“. Bez efekta, naravno – do većinske Srbije, oslonjene na kontrolisane televizije, argumenti ozbiljnih tumača političkih zbivanja nisu doprli. Ali jesu zakukavanja naprednjačke vrhuške, kojima je dodatno cementiran kult Vučićeve ličnosti. Tehnika „ne dajte mi da odem“, uostalom, testirana je još davne 1999, da bi, potom, bila unapređivana u skladu sa novim okolnostima. Pa je tako, recimo, tokom brojnih najava „povlačenja“ nestala potreba za ulogom Milana Milutinovića, nekadašnjeg predsednika Srbije, koji je pre dve decenije rešio jedan sličan problem. Sve u državnom interesu, naravno. Nakon što su tadašnji radikali, među kojima i Vučić u ulozi ministra informisanja, zbog potpisivanja Kumanovskog sporazuma, „istupili“ iz vlade u kojoj su bili sa socijalistima i JUL-om, Milutinović je, naime, ministrima „zabranio“ da napuste položaje. Šta su siroti rodoljubi drugo mogli da urade, sem da poslušaju strašnog Milutinovića? Razni su zlobnici, potom, tu odluku radikalskih vođa dovodili u vezu sa ogromnim stanovima u koje su se upravo bili uselili, ali mi znamo da to nije tačno: jer, imali smo brojne prilike da se uverimo da je svima njima, a naročito Vučiću, državni interes iznad svega. Naročito s obzirom na ustanovljeni princip - država, to sam ja. Ništa drugo sem državnog interesa ne bi, dakle, moglo biti razlog ni za sve najave povlačenja sa funkcije predsednika SNS, ni za potonja „zaboravljanja datog obećanja“. Kao što ničim, sem državnim interesom, nisu mogle biti rukovođene brojne najave velikih promena u stranci, koje su se ostvarile samo jednom: u maju 2016, nakon pobede na parlamentarnim izborima, kada su se stekli uslovi da Vučić konačno preuzme stranku od osnivača i prvog predsednika SNS, Tomislava Nikolića. Za predsednika Izvršnog odbora tada je, umesto Nikolićevog sina Radomira, izabran Darko Glišić, Vučićev kum. Potpredsedničke funkcije preuzeli su Marija Obradović, Milenko Jovanov, Miloš Vučević i Marko Đurić, koji od tada ne propuštaju priliku da dokažu kako je Vučić i te kako imao razloga da ih, kako se tvrdi, lično odabere i izgura u prvi plan. Glišiću je, uz stranačko kadriranje i druge dužnosti, pripao i zadatak da najavljuje „velike promene u stranci“. Govorilo se o „grupašenju“, „neradnicima“, „potrebi za novom energijom“, a sam Vučić ovoga puta najavu promena u stranci obrazložio je i pričom o nekima „koji bi da prave svoje klanove, da budu veliki šefovi“, a kojih ima „i na lokalu i na drugim nivoima“. Ima posmatrača koji su u pominjanju „onih koji bi da budu veliki šefovi“ prepoznali Nebojšu Stefanovića, aferama ozbiljno načetog ministra unutrašnjih poslova, koga, prema nekim tumačenjima, Vučić želi da se oslobodi. Upravo zato, Stefanovićeva izjava prazničnim Večernjim novostima, u kojoj je, povodom Vučićeve najave povlačenja, rekao da bi se, u tom slučaju, i sam povukao iz politike, protumačena je u delu političke čaršije kao „vezivanje političke sudbine“ sa sasvim suprotnom porukom – „ako me oteraš, povući ću te sa sobom“. Ta teza, međutim, još čeka ozbiljniju potvrdu. Ako, dakle, još uvek nema dovoljno potvrda sumnji da je došlo vreme za obračune unutar SNS-a, nešto drugo deluje potpuno izvesno. A to je primena manevra oprobanog na beogradskim izborima 2018. Izborna lista tada je, podsetimo, pravljena tako da fascinira, ali da nema mnogo veze sa realnošću i stvarnim namerama: nagurani su na nju bili balerina Aja Jung, glumci Branko Kockica i Svetislav Bule Goncić, direktor bolnice u Tiršovoj Zoran Radoičić, košarkaš Goran Grbović i drugi, taman da se dotadašnji čelnici Siniša Mali i Goran Vesić temeljno kamufliraju. A kada su glasovi prebrojani, Vesiću je pripala prava vlast, „doktor iz Tiršove“ postao je statista na mestu gradonačelnika s nadimkom „Čičičić“, a „poznati“ su se vratili svojim životima. Siniša Mali prekomandovan je na mesto ministra finansija. S obzirom na značaj istraživanja javnog mnjenja u naprednjačkoj politici, uverljivo deluje zvanična najava da će na izbornim listama SNS – od republičke, do lokalnih – biti mnogo novih lica. Jer, tako bi se mogli zabašuriti oni koji loše stoje u anketama, pa bi mogli negativno uticati na konačni rezultat. A na toj listi, tvrdi se, nalazi se gotovo ceo „prvi tim“ aktuelne vlasti. Kad izbori prođu, o podeli uloga za vreme koje dolazi, kao i o svemu ostalom, ponovo će odlučivati najmoćniji čovek u zemlji. Nekih novih lica će, svakako, biti – da se niko od „starih“ ne oseti sigurnim, ali i da SNS sačuva privlačnost za ljude koji traže šansu za sebe. Jer je sistem postavljen tako da može da opstane samo ako stalno raste.