Igra na sva zvona

To što Aleksandar Vučić nije otišao u Crnu Goru na Badnji dan uopšte nije vest. Nije to bila ni onog subotnjeg prepodneva, 4. januara, kada smo slušali još jedno kvazipatriotsko naricanje u ko zna kom po redu obraćanju naciji. Jednostavno je, znali smo to još one večeri kada je predsednik Srbije poslao prvi ešalon partijskih huligana i narko--dilera presvučenih u navijače, koji su se preko političara u sportskim klubovima legitimisali kao ozbiljan činilac ne samo u podzemlju, već i na političkim protestima i prevratima, da sasvim kontrolisano prave nerede ispred crnogorske ambasade u Beogradu i kada umalo nisu zapalili i crnogorsku zastavu. Naredba iz državnog vrha došla je nakon sve glasnijih primedaba da državni vrh bedno prelazi preko činjenice da Vlada Crne Gore usvaja Zakon o slobodi veroispovesti koji je u svojoj suštini diskriminatoran u odnosu pre svega na Srpsku pravoslavnu crkvu. Znali smo to i sutradan kada je Episkopski savet SPC u Crnoj Gori poručio da „snažno hrišćansko, svetosavsko i narodno jedinstvo u Crnoj Gori pokazuje čvrstu rešenost Crkve i njenih vernika da se ne dopusti da bilo ko instrumentalizuje Crkvu za bilo kakve političke ili ideološke interese“. Ako i dalje nije jasno kakav je stav Mitropolije crnogorsko-primorske, dovoljno je pogledati intervju koji je podgoričkom Danu dao Gojko Perović, rektor cetinjske Bogoslovije i blizak saradnik mitropolita Amfilohija. „Vučić neka dođe kao državnik u posetu državi. Ozbiljno, višednevno, planski i najavljeno. Verski praznici nisu prilika za to. Pogotovu ne u situaciji kada se borimo za prava Crkve, a ne bilo koje nacije ili etničke grupe“, poručio je Perović. S druge strane, Vučiću se ne može prigovoriti kada kaže da je tu odluku doneo jer je siguran da bi bilo izazivanja sukoba, a on te sukobe neće i zato što zna da bi neki to iskoristili da naškode srpskom narodu u Crnoj Gori. Čisto empirijski, gde god je Vučić u prošlosti štitio srpske interese u regionu, Srbima je ozbiljno naškođeno - ili ne stoje najbolje ili ih na tim prostorima uopšte više nema. Posmatrano s te strane, Srbima u Crnoj Gori ništa bolje nije moglo ni da se desi. A ono što se dešava u Crnoj Gori iza svih tih protestnih okupljanja, sporadičnih sukoba, tiče se i onih koji se izjašnjavaju kao Crnogorci pravoslavne veroispovesti, bar koliko i tamošnjih Srba. Ako ne zbog verskih uverenja, što je razume se stvar slobodnog izbora, onda „zbog načina na koji se kreira pravni okvir za nacionalizaciju imovine tradicionalnih verskih zajednica, koja je nastala zajedničkim ulaganjem građana Crne Gore pre 1. decembra 1918“, ističe se u Apelu predstavnika akademske zajednice i građanskih aktivista. „Primena ovog zakona koja je u suprotnosti sa velikim brojem osnovnih načela na kojima funkcioniše EU, mogla bi značajno da ugrozi napredovanje Crne Gore, a indirektno i drugih balkanskih država u procesu pridruživanja EU, imajući u vidu da bi bilo nezamislivo zatvaranje poglavlja 23 i 24 koja se tiču vladavine prava, u uslovima primene zakona kojima se direktno i na diskriminatoran način krše ljudska prava i uvodi u neizvesnost pravni poredak“, ocenjeno je u apelu koji je potpisalo 100 predstavnika akademske zajednice i građanske javnosti, među kojima i predsednik SANU Vladimir Kostić, LJubodrag Dimić, Branko Milanović, Danica Popović, Milojko Arsić, Boris Begović i Goran Milošević... Ali nije samo akademska zajednica u Srbiji apelovala minulih dana. Isto je, nešto ranije, učinilo 88 intelektualaca sa prostora bivše SFRJ, tvrdeći da je za zapaljivu atmosferu odgovoran zvanični Beograd. Latinka Perović, Stjepan Mesić, Budimir Lončar, Milan Kučan Bogić Bogićević, Raif Dizdarević, Azem Vlasi, Haris Silajdžić, Filip David, Veljko Bulajić, Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, Bogdan Tanjević i još desetine potpisnika saopštili su da je cilj apela da se spor političkih aktera dveju zemalja i SPC reši mirnim putem. Između ova dva prilično suprotstavljena gledišta, stalo je mišljenje Venecijanske komisije iz juna 2019, u kome se pozdravlja odluka Vlade Crne Gore da ovu oblast uredi na savremen način, ali i ističe da imovina ne može biti oduzeta bez sudske odluke. Preporučeno je i da u zakonu treba da bude jasno istaknuto da promena vlasništva nad verskom imovinom neće automatski uticati na postojeće pravo njenog korišćenja. Na stranu sad što je Beograd sramno okretao glavu u žučnim raspravama koje su trajale pune četiri godine, problematično je i to što je status imovine ostalih tradicionalnih verskih zajednica regulisan međudržavnim ugovorom ili temeljnim ugovorom između države i verske zajednice. Osim u slučaju SPC, za koju izglasani zakon predviđa da će sve crkve i manastiri koji su bili imovina države Crne Gore pre gubitka njene nezavisnosti i pripajanja Srbiji 1918, a koji kasnije nisu na zakonit način prešli u svojinu neke verske zajednice, postati državna imovina. Teško da će SPC dokazati bilo šta budući da katastri pre 1918. praktično nisu ni postojali. Opet, ako ćemo biti pošteni, malo je onih koji su, najpre svojim građanima, ostali dužni objašnjenja koliko crnogorski predsednik Milo Đukanović. Ako je povratak državnosti 2006. bio neupitan u istorijskom i svakom drugom smislu, mnogo toga preko čega su prešli bilo je sporno. Keno Fersek u tekstu za internet izdanje nemačkog Špigla piše da Đukanović zemljom vlada kao gazda svojim imanjem i da Zakonom o slobodi veroispovesti svesno podstiče sukobe i deli Crnu Goru. „U zemlji vlada veliko nezadovoljstvo zbog njegove korumpirane i feudalističke vladavine. Verovatno je to razlog zbog kojeg taj stabilokrata ovih dana demonstrira da bez njega Crnoj Gori preti haos“, navodi Špigl. Nije da Đukanović nije iritirao i Srbiju, od priznavanja, preko glasanja za članstvo Kosova u Unesku, do slanja zvanične delegacije u Knin na proslavu Oluje, ali ako mu i to otpišemo na politički pragmatizam koji je podrazumevao bezuslovnu poslušnost u zamenu za političku aboliciju sa Zapada, ostaje njegovo pogrešno uverenje da je u identitetskom zaokruživanju državotvornosti izveo i poduhvat samoporicanja NJegoša u Crnogorcima. Sada mu se to uverenje izlilo na ulice. S druge strane, stoji Vučić za koga američka agencija Asošijeted pres navodi da je najavom da će otići u privatnu posetu dolio ulje na vatru u, kako izgleda, najnižoj tački odnosa nekadašnjih balkanskih saveznika. Nije neka mudrost zaključiti da su i Špigl i AP u pravu, ali ono što promiče jeste da autokrate Đukanović i Vučić imaju mnogo više zajedničkog nego što se iz sadašnje dioptrije može videti. I jedan i drugi napravili su države u kojima se ni trećim okom ne vidi gde prestaje vlast a počinje mafija, obojica svih ovih godina recipročno razmenjuju sav kriminalni talog i politički mulj koji utočišta pronalazi u Beogradu ili u Podgorici, u zavisnosti od potrebe, a i u Crnoj Gori i u Srbiji jedini pravi poslodavac je država i ni tamo ni ovde fukara ne mora da ima priznanicu o poreklu para, i kakve veze ima to što im svako malo afere ispadaju kao loše sakriveni kosturi iz ormara? Ova igra tvrdog Mila i fleksibilnog Aleksandra ima zajednički imenitelj – reč je o dva režima od kojih nijedan ne valja i koji opstaju na stalnom podgrevanju sukoba, uvereni, pri tome, u mit o večnom političkom životu tipova koji su uvek umeli da ukradu malo više od drugih i prevare malo više od najboljih. Sada kada znamo skoro sve o dva režima, valja se nadati da ceh proneverenih obećanja neće platiti građani. Ni u Podgorici, ni u Beogradu.