Lakmus papir autoritarne vlasti

Šta je to što spaja SAD i Bugarsku, Indiju i Poljsku, Brazil i Mađarsku, Tursku i Srbiju? Na prvi pogled rekli bismo ekonomske veze ili sportsko takmičenje globalnog karaktera, međutim reč je o nečemu trećem. Ono što je zajedničko za sve ove države jeste to da je reč o političkim sistemima koje je zapljusnuo „talas autokratizacije“. Vratimo li se na trenutak u 2006. i izveštaj Fridom hausa, primetićemo da je više od 60 procenata država na planeti bilo demokratsko. U narednim godinama taj broj je opadao, da bi snažan „talas autokratizacije“ u prethodnih 10 godina preplavio skoro trećinu svetske populacije, pa smo mi danas u društvu 2,3 milijarde ljudi koji se svakog dana bude u državama koje trpe narastajući autoritarizam, pokazuje studija koju su objavili Ana Lurman i Stafan Lindberg, profesori sa univerziteta Geteborg. Aktuelni „talas autokratizacije“ danas pogađa sve regione sveta, osim Afrike. U SAD predsednik Donald Tramp ne odstupa od autoritarne retorike i neprestanih napada na opoziciju i medije, a sve češće su na meti i državne institucije - sudovi i parlament. Izbor ultradesničara i populiste Žaira Bolsonara za predsednika naj­mnogoljudnije države Južne Amerike, te njegov obračun sa bivšom predsednicom, doveli su do erozije demokratskih načela i sve izraženije polarizacije društva u Brazilu. Autokratski trend vladanja personifikovan kroz smanjenje opozicionih ovlašćenja u parlamentu, pritiske na novinare, ali i zloupotrebe zakona protiv aktivista za ljudska prava, pogodio je i Indiju. Manipulacija izbornim zakonima, ograničavanje nezavisnosti sudova, smanjenje opozicionih ovlašćenja u parlamentu, kompromitacija podele vlasti, politizacija medija i gušenje civilnog sektora, samo su neki od zajedničkih imenitelja autoritarnih političkih sistema. Savremeni proces autokratizacije vlasti podrazumeva smanjivanje moći demokratskih institucija, koje se ne ukidaju, već degradiraju i tako nastavljaju svoje funkcionisanje sa bitno izmenjenim podešavanjima. Ovaj proces odvija se znatno sporije i manje primetno nego što je to bio slučaj u 20. veku, u kome se proces autokratizacije odvijao uglavnom u formi državnih udara i vojnih intervencija. Zabrinjava podatak da su demokratski izabrani predstavnici danas odgovorni za više od dve trećine svih autokratizacija demokratskih političkih sistema širom sveta. Dok je Zapad slavio pobedu u Hladnom ratu i širenje liberalne demokratije, politikolog Semjuel Hantington je proleća 1991, u članku Treći talas demokratije za DŽornal of demokrasi, smirivao preterani optimizam upozorenjem da su dva prethodna talasa demokratizacije pratili „obrnuti talasi“ u kojima su „demokratski sistemi zamenjeni istorijski novim oblicima autoritarne vladavine“. Hantington je preminuo 2008, tik pre nego što su liberalne demokratije postale ugrožene, ne samo u državama koje su poslednjih decenija prošle kroz demokratsku tranziciju, poput Turske, Poljske ili Mađarske, već i one „stare demokratije“ na Zapadu. Talas autokratizacije koji je preplavio delove Evrope, posebno je jak u Mađarskoj i Poljskoj, gde Viktor Orban kao premijer i Jaroslav Kačinjski kao lider vladajuće partije, godinama unazad izraženim autokratskim procesima centralizuju vlast. Premijer Bugarske Bojko Borisov, iako i dalje „fine naravi“ prema demokratskim institucijama, ne propušta priliku da podseti da od njegovih odluka zavisi budući politički pejzaž naših suseda na istoku. Takođe, u Bugarskoj je sve izraženiji i politički pritisak na medije. Primer je imenovanje na čelo Bugarske nacionalne televizije (BNT) Bojkovog „čoveka od poverenja“, novinara Emila Košlukova, koji je pre samo nekoliko meseci otpustio brojne ljude koji su dugo godina bili vodeći na ovoj televiziji. Proces autokratizacije Turske od strane Redžepa Tajipa Erdogana i vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) do 2018. u velikoj meri završen je tako da su gotovo svi televizijski kanali i štampani mediji pod kontrolom vlade. Iako su glavne političke institucije ostale netaknute, njihov doprinos razvoju demokratije je značajno umanjen donetim institucionalnim i pravnim promenama. Poslednji potez autoritarne vlasti je prošlogodišnji referendum koji je doveo do izmena Ustava, čime je vlast centralizovana u rukama predsednika, a moć parlamenta i zvanično minimalizovana. Srbija predstavlja „lakmus papir“ autoritarnog modela vladanja kakav postoji u navedenim političkim sistemima. Politička stvarnost u Srbiji se u poslednjih sedam godina postepeno, ali sistematično, menjala. Vladajuća koalicija, na čelu sa predominantnom Srpskom naprednom strankom, pregazila je ostale, uglavnom opozicione stranke, obesmislila zakone i demokratske institucije, „zarobila državu“ i podelila društvo. Uz privid demokratske normalnosti, gde se legitimitet ne stiče podrškom demokratske većine, već represivnim metodama, autoritarna vlast se temelji na neformalnom ponašanju pojedinaca koji su privatizovali političku moć. Rastući autoritarizam, protkan populističkom retorikom, doveo je do vrlo izražene polarizacije u društvu i porasta broja marginalizovanih građana koji su sve manje voljni i sposobni za uključivanje u politički život. Pod institucionalne promene autoritarne vlasti u Srbiji možemo podvesti aktuelni Nacrt zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, čiji je predlagač Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, u kome se pojavljuje novina da će referendumska odluka biti važeća „ako je za nju glasala većina izašlih birača“ (član 2), a ne, kao do sada, polovina svih građana upisanih u birački spisak. Iako svesni da je trenutni Zakon zastareo (kao uostalom i Ustav), predlaganje ovakvog rešenja budi sumnju, s obzirom na to da se javlja u politički osetljivom momentu, kada postoje naznake o održavanju referenduma o Kosovu i promeni važećeg Ustava. To bi faktički dopustilo volji jedne partije, koja je prethodno prisvojila i obesmislila instituciju parlamenta, promenu Ustava kao najvišeg pravnog akta u državi. Zaključak je da narastajući „talas autokratizacije“ uništava demokratske institucije, dodatno slabi srednju klasu i podstiče iseljavanje stanovništva, rađa permanentni strah i napetost među građanima. Pored toga, „talas autokratizacije“ dodatno polarizuje javnu sferu do te mere da se javlja obostrano nepoverenje. Ispitivanja javnog mnjenja u SAD i Turskoj ukazuju na sve izraženije stavove građana koji nerado prihvataju za supružnika, prijatelja svog deteta ili čak komšiju onoga ko podržava drugu političku stranku. Iako aktuelni „talas autokratizacije“ stavlja na muke veliki broj država, ostaje vera da će pritisak građana i opozicionih grupa uspeti da odbrani demokratske institucije i norme. Kako je 1992. bilo prerano objavljivati „kraj istorije“ i pobedu liberalne demokratije, čini se da je i na početku 2020. preuranjeno proglašavati „kraj demokratije“ i pobedu autokratije. Na to razmišljanje nas navode česti protesti građana, izborne borbe i druge inicijative u ime demokratije, a protiv autoritarne vladavine širom sveta.