Bez brige, bolje biti neće

Izgleda kao dosetka, ali nije: na par dana pred Novu godinu, gradske vlasti u Moskvi su, ne bi li kreirale lepšu prazničnu atmosferu, po centru grada bacale... veštački sneg. U ruskoj prestonici - u ovo doba godine obično okovanoj snegom i ledom; ili je barem tako zamišlja svet - registrovan je, naime, najtopliji decembar još od 1886; i čitava 2019. je bila najtoplija godina otkako se u Rusiji obavljaju meteorološka merenja. Pa je gradska uprava posegla za nesvakidašnjom „dekoracijom“, koja je uključivala i omanje brdo od veštačkog snega namenjeno moskovskim snouborderima. Istog dana kada je objavio ovu vest, Bi-Bi-Si je preneo i da je, uprkos javnim apelima i peticiji s preko 270.000 potpisa da se zbog katastrofalnih požara koji sad već mesecima haraju Australijom otkaže tradicionalni novogodišnji vatromet u Sidneju, inače jedan od najspektakularnijih na svetu, tamošnja vatrogasna služba dala saglasnost za njegovo održavanje. Iako su brojni drugi, skromniji vatrometi drugde u Novom Južnom Velsu, najmnogoljudnijoj australijskoj saveznoj državi, upravo zbog vatrene stihije otkazani; i iako se sam petomilionski grad nedeljama guši u dimu koji - podstaknuti ekstremno visokim temperaturama - požari u njegovom neposrednom okruženju stvaraju. Planeta, dakle, usled klimatskih promena polako odlazi dođavola - a i svi mi s njom - ali, reklo bi se na osnovu ove dve vesti s dva kraja sveta, to svakako nije bio razlog da se ljudima uskrate uobičajene (i skupe: sidnejski vatromet košta 5,8 miliona australijskih dolara, ili preko 3,6 miliona evra) novogodišnje radosti. Što bi se ovde reklo: udri brigu na veselje. Uostalom, mnoštvu dokaza uprkos, broj negatora klimatskih promena ostaje veliki: od običnih ljudi i amaterskih teoretičara zavere, preko onog dela krupnog kapitala čiji bi interesi energetskim ozelenjavanjem planete bili direktno ugroženi, pa sve do neukih i bahatih političkih lidera demagoga koji su poslednjih godina s fekalnom vodom izbili na površinu, poput predsednika Sjedinjenih Država i Brazila, Donalda Trampa i Žaira Bolsonara, recimo. Takvi poput njih stavove po ovom pitanju ne bi promenili ni da sutra cela Venecija potone u Jadransko more, kao što će jednom jamačno i potonuti ako se nešto u vezi s tim ne uradi (mada se nešto, u stvari, radi već decenijama, samo što nikako da se završi, a i nije sigurno hoće li čemu valjati). Ostalima, za svoju i budućnost svojih potomaka istinski zabrinutima, kao alternativa ekološkom aktivizmu i pritisku na onaj prosvećeniji deo političkih elita ostaje jedino da krše ruke, pitajući se koliko još modernih Nerona, poput pomenutih, sirota planeta može da podnese. Ako se, pak, ova (uslovno rečeno, dugoročna) pretnja ostavi po strani, ono što po svet u 2020. godini predstavlja najveću „jasnu i neposrednu opasnost“, što bi rekli Amerikanci, jeste sasvim realna mogućnost da na novembarskim predsedničkim izborima Tramp ponovo odnese pobedu i sebi obezbedi još četiri godine tokom kojih će dovršiti poodmakli posao devastiranja američke demokratije i demontiranja međunarodnog poretka. Razloga da se bude pripravan na takav ishod ima mnogo; to što SAD prolaze kroz najduži period ekonomske ekspanzije u istoriji zemlje (period inače započet u vreme administracije Baraka Obame, ali ko se toga još seća), praćen rekordno niskom nezaposlenošću, te to što među pretendentima na predsedničku nominaciju Demokratske stranke nema dominantne figure za koju bi se sa solidnim stepenom verovatnoće moglo očekivati da može da pobedi Trampa, samo su dva najvažnija. Dodaju li se ovome stamena podrška koju predsednik ima u svojoj biračkoj bazi, institucionalizovani oblici uticaja na izborni proces (prekrajanje granica izbornih jedinica, razne metode obeshrabrivanja birača iz nižih socijalnih slojeva od izlaska na glasanje, itd.) u čemu su republikanci majstori, te slabi izgledi da se razjedinjeni antitrampovski nastrojeni birači okupe oko budućeg demokratskog predsedničkog kandidata - ko god to bio - Trampov reizbor nikog ne bi smeo da iznenadi. Ako su predsednički izbori u SAD bez ikakve dileme najsudbonosniji politički događaj koji svet očekuje u 2020. godini - izuzimajući nepredviđenu katastrofu u vidu izbijanja nekog regionalnog oružanog konflikta s globalnim implikacijama - formalni izlazak Velike Britanije iz članstva u Evropskoj uniji, koji sledi poslednjeg januarskog dana, ima sve izglede da retrospektivno bude označen kao trenutak totalnog antiklimaksa. Jer, nakon troipogodišnje epopeje, naizgled beskrajnih pregovora s Briselom, političkog i medijskog rata zagovornika i protivnika Bregzita praćenih produbljivanjem unutrašnjih podela u britanskom društvu, dva prevremena izlaska na glasanje, dva odlaganja datuma istupanja iz Unije i dve promene na čelu vlade, 31. januara se, u poređenju sa svim tim, neće desiti skoro pa ništa, osim što će se (konačno!) završiti prva faza procesa britanskog napuštanja EU. Da, posle tog datuma Britanija zvanično više neće biti članica EU; ali će, do isteka prelaznog perioda, koji se završava 31. decembra ove godine, i dalje morati da se pridržava evropskih propisa i istovremeno radi na sklapanju trgovinskog sporazuma s Unijom, kako bi se izbeglo da iduće godine u ovo vreme po automatizmu usledi „tvrdi“ Bregzit. Što znači da će, umesto da obema stranama donese olakšanje, ovomesečno iščlanjenje iz evropskog kluba samo označiti početak nove, frenetične trke s vremenom, jer premijer Boris DŽonson odbacuje mogućnost produženja prelaznog perioda nakon isteka 2020, uprkos tome što se još nikad nije dogodilo da dve ekonomske sile sveobuhvatni trgovinski sporazum postignu za nepunih godinu dana; za tako nešto obično je potrebno bar nekoliko godina. Bregzit je, dakle, izvestan. Ali ništa drugo s njim u vezi još nije. Šta je još izvesno u 2020? Možda samo još dva velika događaja, oba sportskog karaktera. Od 12. juna do 12. jula u 12 gradova u 12 evropskih zemalja (ako vam se čini da je ovde previše dvanaestica, objašnjenje ćete lako naći u megalomanskoj bezobzirnosti čelnika UEFA) biće održano Evropsko prvenstvo u fudbalu; ubrzo potom, od 24. jula do 9. avgusta, slede i Olimpijske igre, koje će se, milošću Međunarodnog olimpijskog komiteta, kao i uvek do sada održati na jednom mestu - ovog puta u Tokiju. Biće to, kao i uvek, prilika da se makar na neko vreme zaboravi na uobičajena, svakodnevna iščašenja i anomalije modernog sveta i pobegne u ništa manje iritantno, ali makar privremeno navijačko ludilo, sa svim što uz to ide. A naročito alkohol: eto zgodnih povoda da se i na internacionalnom nivou nazdravi 100. godišnjici uvođenja prohibicije u SAD, koja pada ove godine. Otrežnjujućih okolnosti će pre i posle toga ionako biti na pretek. Uz one pomenute, posebnu zabrinutost izaziva neizvesnost oko daljeg toka tekućeg američko-kineskog trgovinskog rata i kako će se on još odraziti na globalnu ekonomiju. Dve strane potkraj 2019. jesu postigle dogovor o tzv. prvoj fazi trgovinskog sporazuma, koja podrazumeva kineski pristanak na kupovinu američkih proizvoda u ukupnoj vrednosti od 200 milijardi dolara tokom ove i naredne godine, te uzvratno smanjenje američkih carinskih stopa na kinesku robu, ali - ne samo zbog toga što će 380 milijardi dolara vredan kineski izvoz u SAD i posle ovoga ostati opterećen dodatnim nametima - to je još vrlo daleko od postizanja sveobuhvatnog trgovinskog sporazuma dve zemlje kojim bi bila označena normalizacija bilateralnih ekonomskih odnosa. Osim toga, Tramp trgovinski rat nije pokrenuo samo protiv Kine, već i protiv EU i drugih delova sveta, i sve dok je uveren da ga dobija - o čemu bi ekonomisti imali štošta da kažu - od njega neće odustati, što je samo jedan veliki razlog više zbog koga bi ostatak sveta trebalo da priželjkuje njegov poraz u novembru. Izuzev, naravno, ako se ne zovete Vladimir Putin, ili, alternativno, ako niste (prosečan) Srbin. Neizvesnost i zabrinutost operativne su reči i kada se govori o mogućoj novoj masovnoj migrantskoj krizi, ali tu percepcija ozbiljnosti situacije očekivano varira zavisno od geografske tačke gledišta. Najdramatičnija upozorenja, prirodno, stižu iz migrantskom talasu najizloženijih zemalja - Turske, Grčke i Italije; uskomešalo se poslednjih meseci ovim povodom i ono što političari zovu zapadnim Balkanom. Ne bi se, međutim, reklo da je i ostatku Evrope to trenutno jedna od tema koje ga preokupiraju. A da će, nezavisno od pravih razmera problema, biti širenja dezinformacija i podsticanja panike - biće. Tako, jednostavno, današnji svet funkcioniše. U svakom slučaju, nema svrhe unapred se sekirati: bolja od prethodne ni 2020. sigurno neće biti.