Mamurluk „suve Amerike“

NJujork nikada više neće biti zabavan kao početkom 1920. godine. Jedno veselje ulivalo se u drugo od novogodišnje proslave do kulminacije 16. januara uveče. „Svaki veliki kafe organizovao je žurku. Toliko je čepova ispaljeno da je zvučalo kao artiljerijska paljba“, rekao je nedavno NJujork tajmsu Dejvid Vondrič, jedan od vodećih svetskih istoričara koktela. Te su pijanke, međutim, ostavljale gorak ukus i u ustima onih koji su voleli slađe likere. Sedamnaestog januara 1920. na snagu je stupao Volstedov akt, kojim je u delo sproveden Osamnaesti amandman Ustava SAD – zabrana „proizvodnje, uvoza, izvoza, transporta i prodaje opojnih napitaka“. Zato su dve pomenute njujorške i američke sedmice imale aromu završne zabave pred apokalipsu. Prohibicija se približavala kao „peti jahač“, poredio je tada NJujork herald. „Čak i kada je stigao, i sišao sa svoje rage i pošao kroz grad, bilo je razdraganosti dovoljno i pesme dovoljno i podsmeha dovoljno da mu zadrhte noge u sumornim crnim čizmama“, zaključio je očito darovit pisac iz NJujork heralda 17. januara 1920. Mrak mamurluka „na suvo“ Kronikl je dočekao melanholičnom opaskom da je „u ponoć sve što je bilo zakonito u piću koje razgaljuje i crvenom, crvenom vinu, napustilo ovaj svet“. Drugi su 17. januara pokušali da pokažu prkosno lice duhovitosti – „DŽon Barlikorn (Jovan Šljivić) mirno je izdahnuo kada je otkucalo dvanaest“, tako je glasio udarni naslov NJujork tajmsa. Ovi citati (za koje treba zahvaliti članku DŽenifer Harlan, takođe objavljenom u januarskom NJujork tajmsu, ali ove godine) pružaju nam dve važne činjenice – novinari su nekada pisali daleko bolje nego danas, a prohibicija je bila tema od izuzetnog značaja. Na opasnosti alkohola progresivni doseljenici u Ameriku upozoravali su još za vreme kolonizacije. Trezvenjačka društva u SAD počela su da niču krajem 18. veka. „Seme prohibicije posejano je u 19. veku, kada je nacionalni trezvenjački pokret proglasio alkohol korenom lenjosti, promiskuiteta i siromaštva. Pokret je dobio snagu na prelazu u 20. vek, velikim delom zahvaljujući ženskim grupama, koje su trezvenjaštvo videle kao način borbe protiv nasilja u porodici“, zapisala je DŽenifer Harlan u NJujork tajmsu. Mejn je 1851. postao prva američka država koja je zabranila proizvodnju i prodaju alkoholnih pića. U naredne tri decenije još četrnaest američkih država eksperimentisalo je sa totalnim ili delimičnim, trajnim ili privremenim zabranama. Partija prohibicije osnovana je 1869, postoji i danas, i najstarija je „treća američka stranka“. Legendarna aktivistkinja Keri Nejšn hapšena je na prelazu vekova u više od trideset navrata u Kanzasu, Oklahomi, Misuriju, zbog toga što je upadala u barove i sekirom razbijala flaše. Umerenjaci u barovima su pevali, molili se i molili vlasnike da ne toče alkohol. Gužva je daleko prešla granice pitanja da li će Amerikanci šetati pravolinijski ili u cik-cak. Borba Amerikanki za pravo glasa ne bi bila tako uspešna bez borbe za trezvenost. „Trezvenjački rad ubedio je mnoge žene koje inače nisu bile radikalne da im je pravo glasa potrebno ako žele da pobede industriju pića, a (Prvi svetski) rat im je pružio najbolju priliku. Mobilizacija je iscrpla rezervoare radne snage, ali su hiljade žena zauzele mesta muževa, ne samo kao službenice ili sekretarice, već i u čisto muškim industrijama, poput čelične ili automobilske... Vođe sifražetkinja uskoro su bile na visokim položajima... Dva najznačajnija reformska pokreta žena, prohibicionistkinje i sifražetkinje, do pobede su stigle držeći se za ratne skute“, zapisala je En Daglas u knjizi Užasna iskrenost – meleski Menhetn u 1920-ma. Američka objava rata pretvorila je neprijatelje prohibicije u državne neprijatelje. Trezvenjaci su pivsku industriju, kojom su dominirali Nemci, proglasili žarištem izdaje i izborili se za to da se žitarice ne troše na proizvodnju piva i vina. Akt o ratnoj prohibiciji Kongres je doduše potpisao tek novembra 1918, sedam dana nakon što je potpisano ratno primirje, ali lavina je bila odavno pokrenuta. Čuveni Osamnaesti amandman postao je deo Ustava SAD 16. januara 1919. Nije pomogao ni veto predsednika Vudroa Vilsona, i predviđeno je da zemlja presuši godinu kasnije. Oktobra 1919. Kongres je usvojio i neophodan zakon, Akt o nacionalnoj prohibiciji, popularno nazvan po Endruu Volstedu, kongresmenu iz Minesote, koji ga je snažno podržavao. Podrška časnog gospodina Volsteda nije impresionirala građane SAD. Akt je bio stroži nego što se očekivalo, te su se i brojni zastupnici prohibicije bunili zbog toga što im je zabranjena čaša vina ili krigla piva u kojoj su povremeno uživali. Amandman je, pak, podseća DŽenifer Harlan, izričito zabranio kupovinu i prevoz alkohola, ali ne i konzumaciju onoga što ste već imali. „Čestite dame sedele su u limuzinama iza dražesnih barikada sanduka; biznismeni su u kolima držali sanduke na kolenima“, tako je San Francisko kronikl opisao pomamnu kupovinu pića u danima koji su prethodili 17. januaru 1920. „Mokra“ Amerika i kasnije je imala rešenja koja su „suvoj“ nedostajala. Čuveni gradonačelnik NJujorka Fjorelo la Gvardija – podseća En Daglas – procenio je da bi mu bilo potrebno 250.000 policajaca da prohibiciju sprovede u delo. I još 250.000 da nadzire prvih 250.000. NJujorški Biro za prohibiciju nikada nije imao više od 3.000 ljudi, i prostor za slavnog gangstera Alfonsa Kaponea i njegove srodne duše bio je ogroman. Ako je borba za trezvenost donela pravo glasa, donela je i modernu američku mafiju. „Prohibicija je bila sprdnja u najvećem delu urbane Amerike, ali u NJujorku je bila kompletna farsa. Sedam hiljada hapšenja zbog posedovanja ili konzumacije alkohola između 1921. i 1923 – kada se od sprovođenja zakona praktično odustalo – donelo je svega sedamnaest osuda. Posmatrači su procenili da je ilegalnih barova bilo između trideset dve hiljade i sto hiljada“, navodi En Daglas. Velika depresija samo je ojačala uverenje da je Osamnaesti amandman bio promašaj, jer industrija alkohola donosi probleme na poslu, ali i poslove. Frenklin Ruzvelt je u predsedničku kampanju 1932. uključio i plan da „suvu“ odredbu ustava obori. Posle njegove novembarske pobede na izborima sve se odvijalo brzo. Žedni Amerikanci pivo su mogli slobodno da kupe već februara 1933, a u decembru je osamnaesti amandman postao jedini kompletno precrtan amandman američkog ustava. Nekolicina država prohibiciju je zadržala, ali je i poslednja, Misisipi, odustala 1966. Na čemu smo danas? Slavea Čankova, novinarka Ekonomista, kaže da u SAD još postoji nekih petsto okruga, uglavnom evangelističkih, koji se (nekih aspekata) prohibicije drže kao pijan plota. Među njima je i Linčburg u Tenesiju, rodno mesto DŽeka Denijelsa, gde iz destilerije možete poneti samo jednu flašu, kao „uspomenu“. Mlade u bogatim zemljama, međutim, piće toliko malo zanima, tvrdi Čankova, da bi kroz generaciju ili dve moglo da postane „demode“. U siromašnim zemljama situacija je dakako drugačija, kao i sa duvanom – deset najbrže rastućih tržišta alkohola mahom su u Africi i Aziji, navodi Čankova. No ako zagrobni život postoji, Keri Nejšn ima razloga da zadovoljno gladi sekirče.