Cenzus inženjering

Još jednom se, s najvišeg mesta, potvrdilo da je, najavom izbornog bojkota, opozicija našla efikasan način da vlast dovede u izrazito neprijatnu situaciju. Problem je, međutim, što i dalje ništa ne nagoveštava da će se time u politiku ali i celo društvo vratiti bar minimalan balans – naprotiv, antagonizam i agresija tenzije dodatno rastu, a nema ni dokaza da bi teorija „što gore, to bolje“, na koju deo opozicije računa, mogla biti potvrđena. Jer, osim što je tvrdnjom da smanjenjem izbornog cenzusa sa pet na tri posto pokazao da namerava da otvoreno stavi stranačke interese iznad državnih („ja hoću da postignem time čišćenje SNS na lokalu“) Aleksandar Vučić je, praktično, priznao da najavljeni bojkot za njega predstavlja vrlo ozbiljan problem. I da je zbog toga smišljen plan za umanjenje njegovog efekta. „Hoću da vratim politički život u parlament jer sam predsednik Srbije“, rekao je Vučić, priznavši time ono što je do sada zvanično negirano, ma koliko bilo očigledno: da aktuelni parlament ne predstavlja srpsko društvo. I da će, nakon izbornog bojkota onog dela opozicije za koji je sigurno da ima realnu snagu, situacija biti još gora. S obzirom na podatke koje su objavili istraživači javnog mnjenja, naime, vrlo je verovatno da će, bez ozbiljnog inženjeringa, nakon predstojećih izbora u skupštinskim klupama biti samo poslanici naprednjaka, socijalista i nacionalnih manjina. A to nije dobro za vlast od koje se očekuje (održivo) rešavanje kosovskog pitanja - zahvaljujući čemu uživa vitalno važnu spoljnu podršku. Odatle, očigledno, ideja o smanjenju cenzusa, koju je Vučić onako zdušno branio u nedelju uveče u redovnom gostovanju na TV Pinku, iako je zvanično stigla tek sutradan, preko predusretljive „nevladine“ organizacije iz Trstenika. Galamom zamagljujući činjenicu da razlog za izborni bojkot nisu pravila, već uslovi njihovog održavanja (kontrola medija, pritisci na birače, zloupotreba državnih resursa od strane vlasti) Vučić je pokušao da ceo manevar predstavi kao „ustupak“ malim strankama, a sve da bi Srbija što vernije bila predstavljena u parlamentu. I verovatno da je, bar što se tiče velikog dela javnosti zavisnog samo od medija pod njegovom kontrolom, uspeo. Problem je, međutim, što je ideja da se izborna pravila menjaju uoči samih izbora, pa još nakon razgovora vlasti i (dela) opozicije vođenih pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta gde to nije bila tema, već naišla na neodobravanje evropskih predstavnika. I to ne samo Tanje Fajon, predsednice Odbora za stabilizaciju i pridruživanje Srbije EU, koju je Vučić (preventivno) oštro napao tokom narečenog TV nastupa - što se moglo tumačiti i činjenicom da ona pripada poslaničkoj grupi progresivaca u EP, na koje aktuelna srpska vlast ionako ne računa puno. „Iznenađena sam i zabrinuta idejom o snižavanju izbornog praga... Radikalne promene izbornih pravila tako blizu održavanja izbora su veoma opasne taktike“, rekla je Fajon za Blic i dodala da se to uglavnom ne smatra dobrom praksom i može da uzdrma poverenje. Česta beogradska gošća imala je i savet – da bi trebalo biti svestan smernica EU za posmatranje izbora u kojima se navodi da, ako su potrebne kasne izmene, trebalo bi da postoji širok dogovor među izbornim činiocima. Kritičan je bio i Vladimir Bilčik, izvestilac EP za Srbiju i takođe član delegacije EP u međustranačkom dijalogu u Skupštini Srbije - inače pripadnik evropskih narodnjaka, vodeće grupe u EP, na čiju podršku se Vučić oslanja. Bilčik je za Politiku ocenio da svaka inicijativa koja menja pravila pred izbore otvara pitanje pravičnosti izbornog procesa i najavio da će vrlo pažljivo osmatrati sledeće konkretne političke i zakonodavne inicijative u toj oblasti. Ima onih koji veruju da bi se, zbog negativnih reakcija iz Evrope, cela priča o promeni cenzusa mogla „zaboraviti“, ali među njima nije Đorđe Pavićević, profesor FPN. On veruje da se Vučić „pomirio“ sa činjenicom da će bojkota biti (a izgleda da je bio i dobro informisan, jer je Pokret slobodnih građana svoju odluku o bojkotu saopštio tek posle najave smanjenja cenzusa), pa je zato odlučio da na drugi način dizajnira parlament po svojoj meri. I to tako da, po mogućstvu, u njemu bude i „levih“ i (krajnje) desnih igrača, pa da naprednjaci izgledaju kao stranka centra. Istraživači su već procenili da bi najveću šansu da pređe (smanjeni) cenzus mogao da ima lider Srpskog patriotskog saveza (SPAS) Aleksandar Šapić i lista koju (za sada) sprema zajedno sa Milanom Stamatovićem iz Čajetine i Veroljubom Stevanovićem iz Kragujevca, a možda bi i Vojislav Šešelj mogao da dobaci do potrebnih 60.000-100.000 glasova (ako se, prema računici Bobana Stojanovića, izlaznost kreće od 30 do 50 posto). A ako aktuelni dogovori stranaka koje predvode Tanja Macura, Aleksandar Olenik i njihovi drugi potencijalni partneri sa „građanskog pola“ (najpre iz pokreta „Evropa 21“) baš ne budu delovali obećavajuće, postoji i rešenje na koje nam je ukazao profesor Duško Radosavljević, politikolog iz Novog Sada: uvlačenjem Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Vojvođanski front, u kome je i LSV Nenada Čanka, dobio je status manjinske koalicije, a time i bitno olakšane uslove za ulazak u parlament. Uz tako „raznovrstan“ parlament, utisak „legitimnosti“ buduće vlasti trebalo bi da stvori i odziv od preko 50 posto upisanih birača, što je, sudeći prema Vučićevim nastupima, zacrtan plan. NJegovo sprovođenje u delo trebalo bi da olakša prečišćavanje biračkih spiskova i brisanje raznih mrtvih duša, zahvaljujući kojima je do sada zvanični podatak o odzivu uvek bio nešto manji od realnog. Što, naravno, ne znači da je taj dodatni faktor koji bi mogao da oteža postizborno dokazivanje da je bojkot (eventualno) imao ploda, razlog da bojkotaši ne ulože neki napor u pravcu organizovanja kontrole izlaznosti na izbore. Bez obzira na činjenicu da bez prijavljenih izbornih lista ne može računati na članstvo u biračkim odborima. Sve i da bojkotaška opozicija uspe da organizuje prisustvo svojih ljudi koji bi prebrojali koliko je građana glasalo, najverovatniji ishod izbora biće dve različite verzije odziva – vladajuća i opoziciona. Pa će svako, u skladu sa svojim političkim opredeljenjem, odabrati kojoj verziji da veruje. Koliko će takvo stanje – suštinski nelegitimno, ali zabašureno izbornim inženjeringom i snažnom kampanjom preko kontrolisanih medija – moći da traje, teško da u ovom trenutu iko može sa sigurnošću da predvidi. Bojkotaške stranke, naravno, veruju da će stanje biti toliko neodrživo da će neminovno biti brzo zakazivanje novih izbora, pod daleko pravednijim uslovima od ovih koje danas imamo. Vazda glasniji i radikalniji od drugih, Boško Obradović čak veruje da ima nekog smisla tvrditi da „ako može promena izbornih zakona u izbornoj godini, onda može i pomeranje izbora i prelazna vlada“, ali teško je biti siguran da čak i sam u to veruje. Takva nelegitimna stanja, prema rečima Pavićevića, mogu da traju dugo, ali mogu i da se veoma brzo sruše – što će sve zavisiti od dinamike dešavanja izvan parlamenta, ali i međunarodnih okolnosti. Ali, čak ako dođe do značajnog intenziviranja delegitimizacije vlasti, to ne bi moralo da znači promenu koja je Srbiji potrebna, jer je, kaže ovaj sagovornik, moguća i situacija u kojoj se „vlast valja ulicom, ali nema ko da je pokupi“. Bar ne neko ko bi radio na uspostavljanju demokratije. Iz Vučićevih poslednjih nastupa, tokom kojih je sipao kritike na sve strane, sagovornik NIN-a zaključuje da je predsednik svih građana spreman nešto da promeni. To, videli smo, čak i posle razgovora pod pokroviteljstvom EP, nije ozbiljan defekt demokratije u kome se gušimo, ali šta jeste – sada je teško reći. Ako bi prognoze vezane za najavljeno „čišćenje“ stranke i eventualne druge promene u pravcu amortizovanja nezadovoljstva građana u ovom trenutku delovale nedovoljno osnovane, ono što zvuči uverljivo je upozorenje Pavićevića da to što su unutrašnji sukobi u SNS podignuti na viši stepen, ipak ne znači da je na pomolu veliki raspad. Jer, važan faktor koji bi sve mogao popeglati jeste zajednički strah da bi gubitak (ovakve) vlasti, posle svega, mogao biti opasan po njene aktere.