Prepoznati uljeza

Ima li podaništvo svoje granice? Postoje li situacije u kojima se uzvikne - ovo je previše? Nedavni primer posete građana Prihvatilištu za stara i odrasla lica na Voždovcu je pokazao da i posle ambisa postoji ambis u kojem se sve nečoveštvo nataložilo. Kako je tridesetak osoba koje su odlučile Badnji dan da provedu sa beskućnicima postalo sporno, teško je objasniti uz pomoć zdravog razuma. Poseta je bila uredno najavljena pismenim putem i dogovorena sa direktorkom Prihvatilišta Nevenkom Nikić Simatković. Hor, poznati glumci, karikaturisti i građani su od strane direktorke optuženi za zloupotrebu posete i loše namere onog trenutka kada je narečena direktorka prepoznala prof. Biljanu Stojković. Uprla je prst u nju i rekla: „znam ja ko ste vi“! Prepoznala je „uljeza“ iz javnog života koji oponira vlasti i to je bilo dovoljno za insinuacije, etiketiranje, diskreditaciju, bilo je to dovoljno da svi postanemo uljezi, a naše dobre namere sporne i da se poseta prekine. Jasno je da su politički usudi koje živimo stvorili atmosferu straha u kojoj je sve dobrodošlo za zloupotrebu ukoliko je to interes onih na vlasti. Ne preza se ni od zloupotrebe apsolutno najranjivije grupe ljudi u društvu - beskućnika. Svi scenariji su mogući, a uobrazilja je u ovom slučaju beskonačna. Poseta koja je organizovana u potpuno privatnom kapacitetu, čista i puna srca, sa željom da se drugima pomogne, da osete malo ljubavi i pažnje, obraduju se, nasmeju, porazgovaraju, postala je sporna zbog prisustva onih koji ne prijaju oku Nevenke Nikić Simatković i vlasti. Ujedno, pomenuta poseta svedoči o apsolutnom beznađu u kojem živimo. Logika straha je nametnuta kao diskurs koji moramo prihvatiti kao prirodnu stvar, datost o kojoj nemamo pravo raspravljati ni zapitati se da li je to normalno. Ništa od gore napisanih redova nama nije nepoznanica. Dilema je da li smo tih činjenica dovoljno svesni. Ako jesmo, šta radimo sa njima? Ćutimo i gledamo svoja posla? A šta su naša posla? Nije li obaveznost na nepomirljiv stav kada je reč o manjku ljudskosti, ono što bi trebalo biti naš posao? Kako zbog drugih, tako i zbog nas samih. Da li je moguće da nam je ovako kako jeste dobro i ko nas je ubedio u to?! Kako li se čovek može osećati među sugrađanima koji su spremni beskućnike da koriste kao alat za obračun sa političkim neistomišljenicima? Na kraju - čemu to služi? „Svet je opasno mesto za život, ne zbog ljudi koji su zli, već zbog dobrih ljudi koji ništa ne preduzimaju“ – zborio je Albert Ajnštajn davnih dana. Ako bismo zamislili društveni sistem sa prenaglašenim i preispoljenim unutrašnjim protivrečnostima, društvo koje ne zna odakle je krenulo, gde ide i dokle je stiglo - pred očima bi nam se ukazala današnja Srbija. Država koja je toliko vrednosno raspolućena da je dospela u stanje anomije. Vekovima naše društvo ne uspeva da uspostavi kontinuitet sa dobrim, već samo sa lošim nasleđem. I ne samo to. Ono loše se natovilo, ojačalo, otrglo sa lanca i sada je svuda oko nas. Polako, ali sigurno postaje imanentno našem fizičkom i duhovnom obitavanju. Tom stanju su kumovali svi: građani, intelektualci, a nadasve političari. Ne čudi stoga što su potonji sistematski uspeli politiku da uvuku u sve pore privatnog i javnog života. A kada je politike previše, ona gubi sva svoja svojstva i sadržaj - postaje besmislena. Takvi procesi ne stvaraju građane, već idiote. Sa idiotima, to je već notorno, možete raditi šta vam je ćef. Oni su bez integriteta, spremni da izvršavaju sve zapovesti, slepi na principe profesionalnosti, etike, ljudskosti, amorfna masa koja se može na svakojake načine oblikovati u zavisnosti od toga ko je vajar. Takva društva se sinahrono i dijahrono nužno raspadaju sama od sebe ili pretaču u pretcivilizacijska stanja. Usled manjka elementarno ljudskih kohezivnih elementa poput empatije i altruizma, ni društvo, a ni pojedinci koji ga čine ne mogu zajedno postati bolji, jer su regresivni tokovi nužni. Pitanje je samo da li su ti procesi ireverzibilni i šta svako od nas može učiniti da to ne budu. Nečinjenjem mi upodobljavamo sistem koji postaje sve luđi i ekstremniji. Taj sistem više ne zavisi od personalnih postavljenja u njemu, već biva autarhičan. Preti nam, nije tako dalek trenutak kada se u takvom sistemu neće moći snaći ni dobri ni loši ljudi - trenutak kada će ljudi kao društvena i moralna bića nestati, a ostaće samo različiti atavizmi u njima. Jesu li uspeli da nas pripreme i na takav scenario sa objašnjenjem da je to normalno?! Smrt podaništvu, živele sloboda i ljudskost!