Madžar protiv Madžara

Gospodin LJubomir Madžar ima jak poriv da polemiše sa mnom, iako obrnuto ne važi. Ne obazirući se previše na sadržaj mog teksta, Madžar ga pogrešno interpretira, pa potom, arogantno i nekorektno, polemiše sa sopstvenom interpretacijom. Da podsetim čitaoce - tema mog inicijalnog teksta vezana je za ulogu i doprinos srpskih neoliberalnih ekonomista dolasku „zlatnog doba“. Tvrdio sam i da srpski neoliberali nemaju razloga da se ljute na vlast, jer se upravo njihovi ključni recepti primenjuju – uspešno se privlače strane investicije, rasprodaje se i privatizuje se sve što se može, budžet se uravnotežuje, pozicija Srbije na Duing biznis listi popravljena je za 40 mesta. Uprkos tome, obećanog velikog boljitka nema, a moralo ga je biti ako su neoliberali u pravu i ako su njihovi recepti ispravni. Madžar pokušava da uveri čitaoce kako srpska akademska zajednica, pre svega njen neoliberalni deo, nije odgovorna za ekonomsku politiku i njene rezultate u poslednje dve decenije. Da li je tako? Da se podsetimo - idejni doprinos srpskih neoliberala sadržan je u dokumentu pod naslovom Program radikalnih ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji iz 1997. Program je napravljen u ekspertskoj radionici G17 i kasnije je prihvaćen kao DOS-ov program ekonomskih reformi. Osnivač i idejni otac G17 bio je upravo Madžar koji je učestvovao i u pravljenju tog programa. Teorijski doprinos eksperata iz G17 i Demokratske stranke nije vezan samo za idejnu i programsku sferu. Ovi akademski ekonomisti dobili su jedinstvenu šansu da svoj program sprovedu u delo budući da su godinama zauzimali sve ključne ekonomske resore u vladi. Od njihovog delanja Madžar se danas ograđuje ovim rečima: „Iza ekonomsko-političkih promašaja stoji manjina politički angažovanih i ostrašćenih eksekonomista a ne akademska javnost koja je prema toj politici imala manje-više dosledan kritički stav. Ulaskom u vlast Dinkić et al. prestali su da budu akademski ekonomisti a postali politički zaokupljeni delatnici, sa svim destruktivnim motivacionim impulsima koje politika u nekim okolnostima generiše.“ Kakav obrt! U svom referatu na prvom okruglom stolu o neoliberalizmu, održanom juna 2011. u Akademiji ekonomskih nauka, Madžar je govorio potpuno suprotno ovome što danas tvrdi. Diveći se ekonomistima na vlasti, svojim učenicima i saradnicima, Madžar je tada tvrdio da su upravo ti ekonomisti „najbolje što ekonomska struka ima“ i da su „najbolji među nama“. Ta izjava samo je nastavak Madžarovih razmišljanja iz decembra 2003, kada je, objašnjavajući zašto je kritika vlasti zamrla, napisao: „Najzad se dogodio i taj dugo i željno čekani politički preokret; poslednja stvar koja se u takvom spletu okolnosti mogla javiti kao ideja i poriv jeste nekakva kritika onih u koje smo godinama polagali sve nade“. Da li je Madžar bio u pravu 2011, ili je u pravu danas? Da li, kada siđu sa vlasti, „najbolji meću nama“ postaju „ostrašćeni eksekonomisti“? Da li je Madžar (kako za sebe tvrdi) „u trajnoj opoziciji vlasti“, ili je bio njen neukusni apologeta? Da li je Madžar zaboravan, ili je samo dosledno nedosledan? Ovde bih se zahvalio LJubomiru Madžaru na trudu, i izašao bih iz ove besmislene, konfuzne polemike. Za ovakav tip polemike Madžar je sam sebi dovoljan. Madžar iz 2020. bi tako mogao polemisati sa Madžarom iz 2011. Madžar, do juče profesor planiranja privrednog razvoja, mogao bi polemisati sa Madžarom, ljutim protivnikom svakog planiranja i perjanicom srpskog neoliberalizma. Madžar, do juče marksista, danas bi mogao polemisati sa Madžarom, koji je u međuvremenu postao sledbenik Karla Popera. U takvoj polemici Madžar bi se suočio sa neukusno nadmenim protivnikom, ali u toj borbi intelektualnih titana Madžar bi zasigurno pobedio. Onima koje makroekonomija interesuje, možda su poznati moji stavovi o mestu i ulozi države u ekonomskom razvoju ubogih zemalja. Ali, kako oni nisu bili tema mog teksta u NIN-u, ovde ih nisam ponavljao. Svi tekstovi na tu temu se mogu naći na mom blogu i otvoreni su za kritiku i polemiku.