Rat bez rata

Tri dana su iranske vlasti muljale i pokušavale da obmanu čitav svet. Tvrdile su kako je putnički avion ukrajinske kompanije Internešnel erlajns sa 176 putnika i članova posade 8. januara, samo što je poleteo iz Teherana, pao iz nepoznatih, najverovatnije tehničkih razloga, i da istraga tek treba da utvrdi uzroke nesreće; a sve one koji su izražavali sumnju u takvu verziju događaja optuživale za zle namere. Da bi onda - suočene s neizbežnom međunarodnom istragom, pojavom video-zapisa i drugih jasnih indicija šta se zapravo dogodilo, ali pre svega pritisnute izvesnošću da će istina kad-tad neminovno izbiti na videlo - pokunjeno priznale kako je, kao što se i podozrevalo, avion greškom oboren protivavionskom raketom ispaljenom iz baze Iranske revolucionarne garde nadomak prestonice. Prvo priznanje krivice je stiglo iz vojnih redova, odakle je objašnjeno da je do tragedije došlo usled pogrešne procene da je u pitanju neprijateljska letelica (ili čak, po drugoj interpretaciji, projektil), te da komandni lanac u tom trenutku iz tehničkih razloga nije funkcionisao u potpunosti. Doda li se ovome da je do obaranja aviona došlo samo par sati nakon pažljivo kalibriranog iranskog odgovora na američku likvidaciju ključnog iranskog operativca, dugogodišnjeg komandanta elitne jedinice Kuds, generala Kasema Solejmanija, u vidu raketiranja dve američke baze u Iraku - ali tako da i Iračani i Amerikanci budu spremni za njih, i da u tim napadima niko ne pogine (dok je istovremeno domaćoj javnosti prodavana priča kako je ubijeno 80 američkih „terorista“) - naslućuje se da je ispaljivanje rakete verovatno bilo posledica nečije preterane revnosti ili panike, u pogrešnom uverenju da će Amerikanci odmah ponovo napasti. Što samo otvara dodatna pitanja: znači li to da u nedodirljivoj, privilegovanoj Revolucionarnoj gardi na osetljivim položajima ima ljudi koji nisu u stanju da razlikuju putnički avion od neprijateljske rakete, da je njen komunikacioni sistem nepouzdan i da se odluke o otvaranju vatre mogu donositi autonomno? Zapovednik vazduhoplovnih snaga Revolucionarne garde, general Amir Ali Hadžizadeh, izjavio je da je, kad je saznao šta se dogodilo, poželeo da je on sam mrtav. Predsednik Hasan Rohani je priznao da „ovo nije nešto preko čega se lako može preći“, ali je katastrofalnu ljudsku grešku ipak stavio u širi kontekst „atmosfere pretnji i zastrašivanja“ stvorene ubistvom Solejmanija i, generalno, pojačanim američkim stiskom. Vrhovni verski vođa, ajatolah Ali Hamnei, zatražio je transparentnu istragu i kažnjavanje odgovornih; početkom ove sedmice krenula su i prva hapšenja. Vlasti, naravno, nisu lagale samo spoljni svet, nego i sunarodnike, pre svega porodice poginulih, među kojima je najviše bilo upravo Iranaca, uključujući i desetine iranskih emigranata s kanadskim pasošem. I zato je zakasnelo priznanje krivice izazvalo erupciju gneva ne samo ožalošćenih, nego i drugih - na ulicama, društvenim mrežama, čak i u inače strogo kontrolisanoj štampi koja je, mimo običaja, izvestila o protestima. Implikacija je bila jasna: režimu koji laže o nečemu ovakvom ne može se verovati ni za bilo šta drugo. Samo nekoliko dana nakon što su u mnogim zapadnim novinama osvanuli tekstovi u kojima se tvrdilo kako će ubistvo Solejmanija proizvesti efekat suprotan od onog koji je administracija predsednika Donalda Trampa priželjkivala i ujediniti Irance, svetski mediji emitovali su snimke na kojima se vidi kako demonstranti pozivaju na svrgavanje teokratskog režima, cepaju plakate sa Solejmanijevim likom, pa čak i izbegavaju da, marširajući kroz Teheran, gaze po ogromnim, na kolovozu naslikanim zastavama SAD i Izraela, koje su tu upravo da bi se po njima gazilo. Nakon prošlogodišnjih protesta, izvorno izazvanih poskupljenjem goriva i padom životnog standarda, na kojima su se, kako je vreme odmicalo, učestalo čule i političke poruke protiv vlasti, još jednom se potvrdilo da izuzetno kompleksno iransko društvo prosto niti može niti želi da govori jednim glasom - permanentnoj, sistematskoj državnoj prisili uprkos. Toliko o Solejmanijevoj pogibiji kao navodnom katalizatoru svenarodnog jedinstva. Ali iranskom režimu, jasno, ni dosad nije bilo potrebno da iza sebe ima celu naciju da bi neometano vodio politiku koju vodi, pa zato ni od trenutnog izliva narodnog nezadovoljstva - na koji je opet odgovoreno silom (deo demonstranata tvrdi da je policija u Teheranu u obuzdavanju protesta koristila i bojevu municiju; vlasti to negiraju) - ne treba očekivati da uzdrma temelje poretka. Bez obzira na to koliko običan svet patio zbog hronično loše ekonomske situacije i trpeo usled iscrpljujućeg režima sankcija, prošle sedmice dopunjenog novim restrikcijama čija su glavna meta ovog puta metaloprerađivačka, građevinska i druge grane industrije, u skladu s američkim planom potpunog finansijskog iscrpljivanja zemlje. Iza koga zapravo stoji zvanično negirana, ali evidentna ambicija Trampove administracije (najbolje oličena u trenutno najvećem „jastrebu“ u predsednikovom okruženju, državnom sekretaru Majku Pompeu) da se legitimnost iranskog režima potkopa iznutra i, u kombinaciji s Trampovom politikom „maksimalnog pritiska“ spolja, u pitanje dovede i sam njegov opstanak. Putnici i posada ukrajinskog aviona stoga nisu samo žrtve tragične nekompetencije u iranskim redovima, već i visoko rizičnog postupanja dve strane koje se evo već punih 40 godina nalaze u sukobu. Iranske, koja je - ohrabrena izostankom američkog odgovora na čitav niz njenih provokacija širom regiona tokom prošle godine - izgleda poverovala da tako može u nedogled, pa je preko svojih eksponenata u Iraku u decembru izvela i napad u kome je poginuo jedan američki civil (što za Vašington uvek predstavlja crvenu liniju), a onda za Novu godinu udarila na američku ambasadu u Bagdadu. I američke, koja je, iz jednog ili drugog razloga - objašnjenje za preduzetu akciju se proteklih dana menjalo: prvo je bilo sprečavanje napada na četiri američke ambasade na čemu je Solejmani navodno radio; sad se, umesto toga, o likvidaciji govori kao o delu šire strategije odvraćanja svih neprijatelja SAD - odlučila da ode dalje nego prethodne administracije i najmoćnijeg iranskog zvaničnika posle ajatolaha Hamneija smakne kao što bi smakla nekog teroristu. Za kakvog su, uostalom, Amerikanci Solejmanija i smatrali, s obzirom na to da mu se pripisuje odgovornost za smrt 600 američkih vojnika samo u Iraku. (U istom napadu u blizini bagdadskog aerodroma ubijen je i Abu Mahdi al Muhandis, vođa Kataib Hezbolaha, jedne od tamošnjih proiranskih milicija koju je, kao i druge grupe iste orijentacije u regionu, Solejmani kontrolisao i usmeravao.) Jednostavnu istinu o tome izrekao je kanadski premijer DŽastin Trudo. „Da nije bilo nedavne eskalacije u regionu“, kazao je on govoreći o sunarodnicima stradalim u ukrajinskom boingu 737-800 i aludirajući na američku eliminaciju Solejmanija, „ti Kanađani bi danas bili u svojim domovima, sa svojim porodicama“. No, nije smrt 176 nedužnih ljudi bila ta zbog čega je odmah posle eskalacije usledila i obostrana - izvesno, privremena - deeskalacija, već taktički razlozi. Pažljivim odabirom meta koje će gađati i ograničavanjem štete koju će naneti Teheran je zadovoljio formu: odgovorio je na američku akciju da bi se pokazao pred pristalicama kod kuće, ali istovremeno i stavio do znanja da ne želi direktnu konfrontaciju sa SAD, jer zna da u njoj ne bi imao nikakve šanse. Vašington je, pak, pokazao da ne blefira i da je spreman da cilja i u samo srce iranskog režima, pa sada može ponovo da se na neko vreme povuče i prati dalji razvoj događaja. Niko ozbiljan, međutim, i ne pomišlja da će se na ovome završiti. Pre ili kasnije, negde u Iraku, Siriji, Libanu, ili možda čak daleko od regiona, uslediće, opet preko posrednika, ubitačnija iranska odmazda, u kojoj životi neće biti pošteđeni: iskustvo pokazuje da su iranske vlasti spremne da mesecima, ponekad i godinama čekaju na trenutak u kome će se konačno osvetiti. Za početak, neke koristi za Iran i bez dodatnog nasilja ima i od toga što je, budući da je udar na Solejmanija usledio na iračkoj teritoriji, u Iraku sada značajno porastao pritisak da se američke snage u potpunosti povuku iz njega - pritisak u čijem podizanju, dabome, preko svojih klijenata u toj zemlji učestvuje i Teheran. Odustajanje od gotovo svih ograničenja predviđenih nuklearnim sporazumom iz koga su se SAD Trampovom odlukom jednostrano povukle takođe se može smatrati iranskom protivmerom u novonastaloj situaciji. Kojim tokom će stvari nadalje krenuti u velikoj meri zavisi i od ishoda novembarskih predsedničkih izbora u SAD. Tramp je na vlast došao između ostalog zagovarajući i američko izvlačenje iz bliskoistočnog živog peska; ulazak u novu vojnu avanturu u regionu ne bi bio dobro primljen u domaćoj javnosti. Ali to istovremeno znači da Iran ima sve razloge da pokuša da pre toga izazivanjem nekog kontrolisanog haosa eventualno doprinese zasad ne preterano verovatnom Trampovom porazu, nadajući se dolasku neke pomirljivije administracije… Ovu rundu su, dakle, dobili Amerikanci. Ali niko ne može ni da nasluti koliko će još meč trajati.