Bauljanje po krvavom pesku

Sjedinjene Države su pre tri decenije iz Hladnog rata izašle raspolažući dotad neviđenim stepenom apsolutne i relativne moći. Ono što zbunjuje, i zbog čega će se sigurno i budući istoričari češati po glavi, jeste zašto je čitav niz američkih predsednika odlučio da toliki deo te moći usmeri ka Bliskom istoku i, štaviše, proćerda je u tom regionu. Ovaj obrazac se može identifikovati još u vreme rata koji je DŽordž V. Buš 2003. izabrao da povede protiv Iraka. SAD u tom trenutku nisu morale da krenu u rat; na raspolaganju su bile druge opcije za obuzdavanje Sadama Huseina, pri čemu su najvećim delom te opcije već bile aktivirane. Ali u periodu nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001, Buš je odlučio da mora da deluje - da bi sprečio Sadama da razvije i upotrebi oružje za masovno uništenje, demonstrirao da Amerika nije nemoćni div, pokrenuo demokratsku transformaciju čitavog regiona, ili zbog neke kombinacije pomenutih razloga. NJegov naslednik, Barak Obama, na dužnost je stupio odlučan da smanji američki angažman u regionu. Povukao je američke trupe iz Iraka i, mada je inicijalno povećao broj američkih vojnika u Avganistanu, odredio rok za njihovo povlačenje iz te zemlje. Velika strateška ideja njegove administracije bila je „rebalans“: američka spoljna politika trebalo je da smanji naglasak na Bliski istok i više se fokusira na Aziju, glavno poprište na kome će se u 21. stoleću odlučivati o trajektoriji kojom će se kretati svet. Obama je, međutim, imao probleme da ovu strategiju sprovede. Nije do kraja sproveo povlačenje američkih trupa iz Avganistana, ponovo ih je poslao u Irak, i upustio se u loše osmišljenu vojnu kampanju protiv libijskog lidera koja je za rezultat imala nastanak jedne neuspele države. Obama je takođe podržavao smenu režima u Siriji, iako je u tom slučaju preovladala njegova nesklonost da SAD dodatno upliće u dešavanja na Bliskom istoku. Kada je pre tri godine Donald Tramp preuzeo dužnost od Obame, bio je odlučan da ne ponavlja ono što je smatrao greškama svog prethodnika. Slogan „Amerika na prvom mestu“ nagoveštavao je obnovljeni naglasak na domaće prioritete; ekonomske sankcije i carine su, a ne vojna sila, postale glavna alatka nacionalne bezbednosti. Eksplozivni rast proizvodnje domaće nafte i gasa učinio je SAD energetski samodovoljnim, i tako umanjio direktni značaj Bliskog istoka. U meri u kojoj spoljna politika ostaje jedan od američkih prioriteta, njen cilj bio je držanje pod kontrolom obnovljenog rivalstva velikih sila, pre svega kad su u pitanju izazovi koje Kina predstavlja u Aziji, a Rusija u Evropi. Kina i Rusija su, štaviše, eksplicitno kritikovane u Strategiji nacionalne bezbednosti iz 2017. zbog nastojanja da „svet oblikuju suprotno američkim vrednostima i interesima“. Na Bliskom istoku, Tramp se potrudio da smanji nivo američkog prisustva i posvećenosti. Kada je Iran napadao tankere koji su transportovali naftu, američke dronove i saudijska naftna postrojenja, gledao je na drugu stranu, te okrenuo leđa Kurdima u Siriji, iako su ovi bili američki partneri u borbi protiv Islamske države u toj zemlji. „Neka se neko drugi tuče oko tog odavno krvlju natopljenog peska“, imao je Tramp da kaže u oktobru. Krupan izuzetak od ovog uzdržavanja od vojnih akcija predstavljao je, potkraj decembra, udar na lokacije poznate kao uporišta Kataib Hezbolaha, od Irana podržane milicije osumnjičene da je nekoliko dana pre toga izvela napad u kome je ubijen jedan američki ugovarač i ranjeno nekoliko američkih vojnika. To je bilo stanje stvari u trenutku kada je Tramp naredio likvidaciju generala Kasema Solejmanija, po mnogim ocenama drugog najvažnijeg čoveka u Iranu. Šta ga je navelo da tako postupi i dalje je nejasno. Administracija tvrdi da je imala obaveštajne podatke koji su ukazivali da je Solejmani planirao nove napade na američke diplomate i vojnike. Ali odluka da se udari na njega mogla je da bude motivisana i prizorom američke ambasade u Bagdadu koja se našla na udaru jedne proiranske milicije - prizorom koji je podsetio na opsadu i potonji upad u američku ambasadu u Teheranu novembra 1979, ili na napad na američki konzulat u Bengaziju 2012, koji su republikanci posle koristili za napade na tadašnju državnu sekretarku Hilari Klinton. Odluci da se udari na Solejmanija mogao je da doprinese i tvit pripisan iranskom vrhovnom lideru, ajatolahu Aliju Hamneiju, u kome je Tramp provociran porukom da „ništa ne može da uradi“. S obzirom na važnost Solejmanija, nije verovatno da će Iran popustiti. Na raspolaganju su mu brojne opcije, uključujući širok rang vojnih, ekonomskih i diplomatskih meta u mnogim zemljama regiona. Iran bi mogao da deluje direktno ili preko svojih eksponenata; mogao bi da upotrebi oružane snage, ili da izvede sajber napad. SAD bi lako mogle da se nađu u situaciji da nemaju alternativu i da moraju da na Bliski istok pošalju dodatne vojne resurse i upotrebe ih kako bi uzvratile na ono što će Iran uraditi, što je razvoj događaja koji bi mogao da vodi dodatnim iranskim provokacijama. A ta promena kursa usledila bi u okolnostima povećane zabrinutosti zbog severnokorejskog nuklearnog i raketnog programa, ruskih vojnih pretnji Evropi, slabljenja međunarodnih aranžmana kontrole oružja koji su za cilj imali obuzdavanje rusko-američke nuklearne trke, te nastupanja nove ere tehnološkog, ekonomskog, vojnog i diplomatskog odmeravanja snaga s Kinom. Premisa mog prethodnog teksta za Project Syndicate bila je da se SAD u sve većoj meri distanciraju od Bliskog istoka, usled frustracija američke javnosti izazvanih svešću o posledicama vojnog uplitanja u tom delu sveta, smanjene energetske zavisnosti od tog regiona, te želje da se nacionalni resursi preusmere na druge delove sveta, te na Ameriku samu. Može biti da sam pogrešno procenio situaciju - ili da je taj koji je pogrešno Tramp, povukavši potez a da prethodno nije dobro razmislio kakve bi mogle biti njegove strateške posledice.