Neda Arnerić (1953-2019)

Sve je počelo u čuvenoj dečijoj dramskoj grupi Bate Miladinovića u Radio Beogradu. Jednog dana je Bata odabrao šest devojčica i isporučio ih Puriši Đorđeviću koji je snimao filma San. Ovaj je od njih tražio da pričaju, da se smeju, da dižu i spuštaju kosu... Neda Arnerić je sve odradila savršeno prirodno i Puriša je prstom pokazao na nju. Na snimanju je slušala reditelja, ali se seća i kako ju je Bata Živojinović kratko i jasno obučavao glumi: „Mala, nemoj tu da mi se šerebečiš!“ NJoj je to bilo smešno i uopšte, to snimanje je za nju bilo igra. Zamena za onu dečiju koju joj je ovaj film zauvek prekinuo i oduzeo. Neda se prošle godine oporavljala od velikog gubitka. Krajem 2018. godine ostala je bez supruga, Milorada Mileta Mešterovića, maksilofacijalnog hirurga sa kojim je provela u braku 37 godina. Vrstan stručnjak i međunarodno priznat u svom poslu, podlegao je retkoj bolesti sa kojom se uz Nedinu pomoć borio poslednjih pet godina: „Svoj život sam merila po svojim muževima. Pre Dejana (Karaklajića, prim. R. S.) i posle Dejana. Pre Mileta i posle Mileta. Sada ne znam kako ću da merim. Verovatno kao život bez Mileta.“ Samo je rad spasavao od loših misli. I snaga koju je izvlačila iz svog jakog uma. U prošloj godini je u Beogradskom dramskom pozorištu odigrala 200. predstavu Igra parova. Imala je i premijeru u Pozorištancetu Puž predstave Aleksa u zemlji čuda. Odigrala je ulogu koju joj je namenila rediteljka Caca Aleksić pre nego je leta 2018. napustila svet. Prvi put je Neda igrala za decu. I poslednji. Legenda kaže da su Arnerijevi, inače plemići sa Korčule od kojih potiče i njen otac, imali uspešne muškarce a lepe i emotivne, ali iskonski mudre i uporne žene. Govorila mi je: „Sebi sam odavno načinila poklon da ne moram da radim ono što mi se ne sviđa, da radim samo one poslove do kojih mi je stalo. Zato ih i nema baš mnogo. Ipak, rastegli su se na veoma dug period. Kad pomislim da se 53 godine bavim glumom a nisam babetina, pitam se kako trajem ovoliko. Tim pre što nikada nisam imala neka jaka leđa kad je o poslu reč, nikada se nisam privatno družila sa glumcima i rediteljima, moji prijatelji su izvan posla kojim se bavim.“ Na moju primedbu da je ne zovu na kasting jer znaju da ona i dalje čeka Bergmana, ponovila je sve ono što mi je davno pričala o ovom čudesnom reditelju: „Ingmar Bergman je bio i ostao na Olimpu mojih profesionalnih emocija. Nikada ga nisam srela, ali sam godinama imala uzrečicu kada bi mi neko nešto ponudio da radim - hoću, ali ako mi se javi Bergman, sve otpada, umela sam ozbiljno da uzvratim. Bergman je bio moja najduža čežnja. Sanjala sam da odigram neku od onih njegovih junakinja, da vidim mogu li ja to kao Bibi Anderson, Ingrid Tulin, kao Liv Ulman. Bio je ludak koji je toliko mnogo uradio na filmu i za film, samo mi je žao što nisam gledala njegove pozorišne predstave. Ako ima nečeg iza ovog života, verujem da ćemo se on i ja tamo sresti.“ Još jedan reditelj je zbog svojih umetničkih emocija i svoje suptilnosti bio Nedina šolja čaja. To je Lordan Zafranović, sa kojim je radila film Aloa - Praznik kurvi, za koji je 1988. godine dobila Zlatnu arenu u Puli. On je govorio o njenim „unutrašnjim vrednostima i neponovljivosti“, zapisao je da je ona „možda najtalentiranija glumica koju znam“, a ona mi je o njemu govorila: „Zaista je nestvarno koliko je Lordan predan svojim glumcima i svom projektu dok ga radi. On je, uz to, jedan od najvećih majstora za ljudsku dušu koga sam upoznala. Ali, pogledajte surovu zbilju: Zafranović je poslednja dva filma na Balkanu, kao svoje dugometražne igrane filmove, radio te 1988. godine. I ja sam igrala u oba. Imate u američkom ili francuskom filmu sjajne uloge posvećene ženskoj duši, koje igraju glumice u zrelim godinama. Kod nas je emotivni život na filmu postao neviđeni luksuz.“ Kada joj se događalo da na malom ekranu ugleda sebe u filmu Ko to tamo peva, Slobodana Šijana, Neda bi obavezno odgledala do kraja: „To je jedini moj film koji volim da gledam. Uživam, sebe uopšte ne konstatujem, i tretiram Nedu Arnerić kao da je to neka XY glumica u jednom božanstvenom maštovitom filmu. Blesavom, otkačenom, baš kako ja volim pomalo otkačene stvari. Na filmu, u slikarstvu, u literaturi, najmanje volim realizam. Film Ko to tamo peva volim i zbog toga što mi je Šijan dao ulogu gde ne igram na prvu loptu. Odigrala sam veliki broj uloga koje su bile upravo na prvu loptu, a uvek sam želela ulogu koja nije to. Prihvatala sam i uloge sa kojima sam se mučila, ali moja upornost je jača od moje osetljivosti.“ Posebno mi je pričala o pozorišnoj predstavi Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo koju su poslednjih godina sa uspehom igrali Feđa Stojanović i ona, u režiji Erola Kadića: „Ja tu predstavu izuzetno volim i na neki način sam je posvetila Mileni Dravić koja je to igrala kada je bila veoma mlada. Mi je igramo kao ljudi koji su pod stare dane našli jedno drugo.“ Posle boravka u bolnici i prošlogodišnjeg dugog letnjeg odmora, Neda je učila ponovo da živi, ali sama, u stanu koji je delila sa suprugom: „Ja sam celog života navikla da budem sa nekim i da imam vođu, da budem vođena. Imala sam tri ozbiljne veze i uvek sam morala da verujem da su ti moji muškarci mnogo jači od mene u svakom pogledu. Ja bih im se zbog toga prepustila i bila bih vođena. Sada odjednom nema ko da me vodi i ja sam malo pogubljena. Ali, valjda ću se navići i na samoću.“ Nije se navikla. A probala je, toliko je htela da preživi svaki dan u kome se budila strahujući kako će ga pregurati sama. Pomagao joj četiri godine stariji brat Predrag, Miša. On ju je spasio kada je posle Miletove smrti za dlaku preživela trenutak slabosti u inače teškoj depresiji sa kojom se borila. On ju je našao i prošle nedelje u stanu na Vračaru kada više nije bilo života u njoj. Film je oduzeo Nedi Arnerić detinjstvo, školske drugove, kolege sa studija glume koje nije završila. Diplomirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bila je poslanica Demokratske stranke u Skupštini Srbije od 2000 do 2004. Priželjkivala je da još jednom igra u filmu Lordana Zafranovića. I da promeni stan u Dubljanskoj za manji, u nekom kraju grada gde ima puno zelenila. Sve mi je to pričala prošle jeseni. Da je rođena u zapadnoj Evropi, zvala bi se Ana Karina ili Izabel Iper, zapisao je reditelj Miša Radivojević o svojoj glumici iz filma Kvar kada joj je pripala nagrada Pavle Vuisić, najprestižnije filmsko priznanje u nas, koje je od svega čime je nagrađena, najviše volela. Dobila ga je za više od stotinu filmova i tv serija. Pre toga je postala vlasnica Carice Teodore u Nišu, Srebrne i Zlatne arene u Puli, Plakete Jugoslovenske kinoteke... Odigrala je i četrdesetak uloga u pozorištu. Bila je bila jedna od najvoljenijih glumica nekadašnje Jugoslavije.