Oholost moćnih je za žaljenje

Ne znam! – kaže Slobodan Tišma kada smo ga upitali kako se otvorio rukopis njegovog novog romana Grozota ili... (izdavač: Čarobna knjiga). „Počeo sam da ga pišem pre šest godina, ne mogu da se setim. Taj početak je uvek zagonetka. Čini mi se da je Žak Derida nešto raspredao o tom problemu. Uvek postoji početak pre početka. Nekada je sam Bog davao prvi stih ili prvu rečenicu, ali to je bilo nekada, sada više nema Boga da ti da, nego moraš sam da uzmeš. To je sloboda onog koji piše, strašna sloboda, ludilo. Gledao sam jednom davno neku emisiju na Nacionalnoj geografiji: tražili su izvor Žute reke. Nisu ga našli, postoji bezbroj izvora. Zapravo, izvor je u mulju, u blatu. Užas! Ovo je dobra metafora kada je pisanje romana u pitanju“. Koja je rečenica otvorila priču? Sam tekst romana Grozota ili… počinje postavljanjem propozicija, uslova pisanja, a prva rečenica kojom počinje roman pojavljuje se tek kasnije i ona glasi: Rodio sam se na nekoj livadi… Livada je zapravo tekstualno polje. Prva reč je „Rodio sam se…“ Ali gde sam se rodio u maternici, u prvom svetu, tamo gde sam se začeo, ili izlaskom u svet, pojavljivanjem na livadi, kada sam progovorio? Ipak dobro se sećam kako mi se otvorio roman Bernardijeva soba, jednom necelovitom rečenicom: „Telo.” Ali to je bio odličan početak iz kog se rascvetao čitav roman. Početak je otvorio i zatvorio čitavu priču. Posle sam samo pisao, zapravo, dopisivao. U slučaju Grozote ili… kroz čitav roman sam izgleda tražio taj početak, čarapin početak, kako se kaže tamo. Da li sam ga našao? Ne. Taj čarapin početak je rupa. Ko su vaši junaci? Nema junaka, čak ni anti-junaka. Da bi postojali junaci, mora da postoji moral, određena ideja za koju se zalaže junak i koju je spreman da brani po cenu života. Glavni protagonista u Grozoti, prvo lice ili prvi izvođač, kako stoji u tekstu, kaže da je njegova osnovna životna strategija nedoslednost, preskakanje sa jedne strane na drugu, čas si ovde, čas si onde. Rečju, neuhvatljiv. Pragmatizam kao vid životne strategije je utemeljen iz imoralističkog nazora, iskustva da ništa nije dovoljno vredno. LJudi od duha su se takođe iskvarili, stvaraoci, umetnici. Niko nikome ništa ne veruje i naravno da onda nema morala, tj. nema junaka. Mnogi su pronašli izlaz u askezi, u ataraksiji i afaziji, kriju se u nekoj svojoj pećini, u nekom stančiću ili kao Stiv Naiv, glavni protagonista mog romana, bauljaju gradom i ćaprdaju, govore svašta, šta im padne na pamet. Kako se završava Ničeova knjiga Tako je govorio Zaratustra: Zaratustra izlazi iz pećine da pozdravi Sunce, pun je snage, ali oseća da mu nedostaju pratioci, viši ljudi koji još uvek spavaju u pećini. Ti viši ljudi nisu nikakvi nacisti, to su ljudi od duha, stvaraoci. Najveće razočarenje sam doživeo početkom devedesetih godina, kada su umetnici na Kalemegdanu davali podršku miru i kada se pojavio jedan tip sa svojim batinašima i preko razglasa naredio umetnicima da se raziđu inače će primeniti silu. Umetnici, viši ljudi, ustali su i razišli se. Bedno. A opet, šta su mogli da urade, da dobiju batine? Na konkurs za NIN-ovu nagradu stiglo je dve stotine knjiga. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu? Pa ne znam šta da mislim. Ipak, mislim da je to dobro. Sve više me interesuju slabe, loše knjige, a njih ima puno. Jedino je pitanje kako se snaći u toj količini. Neću više da čitam tzv. vrhunsku književnost. Interesuje me taj jad netalentovanih, njihov problem i šta očekuju od pisanja, šta im pisanje može pružiti. Uostalom, to je i moj problem. Jejts je napisao pesmu lošem pesniku, pohvalio je njegovu žrtvu. Ignorisanje i oholost moćnih je za žaljenje, mislim na one koji su obučeni i vešti u pisanju. Ja sam sam mnogo puta to iskusio, pogotovo kada sam bio mlađi. I dan-danas pišem iz neznanja. BIOGRAFIJA Slobodan Tišma (Novi Sad, 1946) pisac i muzičar, dobitnik NIN-ove nagrade za roman Bernardijeva soba. Autor knjiga Marinizmi, Vrt kao to, Urvidek, Quattro stagioni...