Obračun kod B. O. tvita

Znamo da prejaka reč hoće da ubije, ali nije baš izvesno da napad Boška Obradovića na Dragoljuba Mićunovića, osnivača Demokratske stranke - koliko god prost bio - zaista ima snagu da upokoji Savez za Srbiju. A upravo to učinilo se mnogima odmah nakon tviter-rata koji je izbio u nedelju: da će, i pre nego što su izbori raspisani, najveća opoziciona grupacija biti nepovratno demontirana. I sve to na radost vlasti i njenih satelita, ali i dela opozicione javnosti koji veruje da je jedini recept koji bi mogao dovesti do promena u Srbiji – objedinjavanje po ideološkoj srodnosti. Sve je počelo korišćenjem tvrdnji Vojislava Šešelja: „Da li je moguće: od komuniste, `jahanja popova` i Golog otoka, preko lažnog disidenta i dogovora s Miloševićem, do večnog koristoljublja lažnog patrijarha demokratije i dila sa Vučićem? Najbolje da konačno sam izađe na izbore da vidimo koliku to podršku ima“ - tako je glasio tvit lidera Dveri, plasiran kao komentar na Mićunovićev intervju Blicu u kome je (još jednom) negativno govorio o izbornom bojkotu. Naravno da je reakcija iz DS-a bila negativna, ali ne baš ujednačena: nekako se pokazalo da su najradikalniji bili članovi stranke koji odavno kritikuju savez sa Dverima, često ne baš biranim rečima. Bilo je i truda da se retorikom što bolje uzvrati na uvrede („ovako govori čovek koji podržava one koji su služili Hitleru... možda je bolje sa Mišom Vacićem i ostalim firerima da se udružiš“, tvitnula je, recimo, Aleksandra Jerkov), a odmah su izneti i zahtevi za raskid saradnje sa Dverima (poslanici u aktuelnom parlamentu Nataša Vučković, Radoslav Milojičić Kena i Balša Božović). „Ovo je kap koja je prelila čašu. Demokratska stranka treba da zahteva da se Boško Obradović hitno izbaci iz SzS ili da Demokratska stranka odmah napusti isti! Odavno je trebalo ovo da rešimo. Sad je kraj“, tvitnuo je, recimo, Božović. Reakcija Zorana Lutovca, predsednika DS-a, takođe u nedelju, sadržala je kritiku, ali i poziv za povratak na ono što je zajednički interes opozicionih stranaka: „Najoštrije osuđujem potpuno neprimeren način komunikacije Boška Obradovića. To nije u skladu sa ciljem zbog koga smo formirali Savez: normalizacija Srbije. Vređanjem prof. Mićunovića uvredili ste sve.“ Lutovac je još zamolio sve u opoziciji da prestanu da se bave jedni drugima i da se okrenu borbi protiv autokratije. U to ime, dao je i lični primer, podsećanjem na afere vlasti (Krušik, Jovanjica, Savamala…), ali biće da mu se nije baš omaklo da istog dana retvituje i ocenu novinara Nikole Tomića povodom reakcija na Obradovićev tvit – u kojoj se navodi da se „srećom lako vidi, samo ako hoće da se vidi, ko je jedva dočekao zarad promocije sopstvenog interesa, a ko je ljut zbog principa i ugroženog zajedničkog dobra“. Lutovac ipak nije želeo da dalje elaborira ko bi mogao biti taj ko „promoviše sopstveni interes“ - baš kao što ni Božović, u izjavi za NIN, ne izgovara ništa što bi izgledalo kao otvoreni napad na predsednika DS-a. Božović, međutim, ne odustaje ni od stava „ili mi, ili Dveri“: „Ili će SzS da pokrene pitanje kažnjavanja Boška Obradovića, kao što je urađeno i u slučaju Željka Veselinovića iz Sloge, ili DS izlazi iz SzS jer nemamo šta da tražimo sa takozvanim partnerima sa kojima želimo da menjamo Srbiju nabolje, a koji ćute na brutalne laži, klevete i uvrede koje je Dragoljub Mićunović dobio od jednog od lidera SzS, Boška Obradovića“, rekao nam je Božović u ponedeljak. U utorak je stigla i ocena samog Mićunovića da je vreme za izlazak iz SzS, a isto je, sva je prilika, ponovio i Milojičić gostujući na RTS-u iste večeri, u vreme štampanja NIN-a. Istovremeno, na „smirivanje strasti“ pozvao je i Dragan Đilas. Dok se u delu bojkotaške javnosti utešno tvrdilo da, nakon zvaničnog raspisivanja bojkota, postojanje SzS prestaje da bude bitno, u razgovorima sa predstavnicima različitih članica Saveza dobili smo uveravanja da se mogućnost raspada ne uzima u obzir. Sasvim naprotiv, pominju se novi zajednički planovi, a ceo slučaj tumači se u istom ključu – navodno je reč o kulminaciji unutrašnjeg sukoba u DS-u, u kome je nezadovoljstvo „poražene struje“ na poslednjim stranačkim izborima, pojačano odlukom o izbornom bojkotu. Jedan od sagovornika nam savetuje da se „kladimo na opstanak SzS-a“, a od drugog dobijamo precizan spisak pojavljivanja nezadovoljnih članova DS-a u provladinim medijima u poslednjih nekoliko dana, i sve to kao argument teze da iza svega stoji namera da se izdejstvuje promena odluke o bojkotu. Tome u prilog trebalo bi da ide i anketa sa tviter-naloga „žuta podmornica“ za koji se veruje da pripada upravo nekome od nezadovoljnih članova DS-a. Postavljeno pitanje glasi: ako bi demokrate napravile listu od 150 stručnih, neukaljanih, nestranačkih ličnosti i sutra izašle na izbore na čelu sa Zoranom Lutovcem, da li biste za tu listu glasali? Slično tvrdi i sagovornik iz DS-a, inače zagovornik ideje bojkota: on je uveren da, sve i da se zvanično na stranačkim organima podnese zahtev za izlazak iz SzS, a potom i na izbore, ne postoji mogućnost donošenja takve odluke. Ta prognoza oslanja se na činjenicu da je odluka o bojkotu u septembru donesena ogromnom većinom, ali i podsećanje da je svega dvadesetak članova (od 186) nedavno napustilo sednicu Glavnog odbora, sve uz optužbe o kršenju procedure. Među članicama SzS kruži i verzija prema kojoj nezadovoljni deo DS-a ima i rezervni plan, za slučaj da, ni nakon „mamca“ u vidu smanjenja izbornog cenzusa sa pet na tri posto, ne uspeju u nastojanju da ubede stranačku većinu da ipak izađu na izbore. Prema toj, već nedeljama prisutnoj verziji, postoji plan o formiranju izrazito proevropske izborne liste Srbija 21, i to na temelju Deklaracije o političkoj budućnosti moderne evropske Srbije, među čijim potpisnicima su i neki članovi DS-a skeptični prema ideji bojkota. U decembru, kada je ta Deklaracija promovisana, njeni potpisnici demantovali su spekulacije o pravljenju izborne liste, a zvanične potvrde da se nešto od tad promenilo i dalje nema. Nema, međutim, ni nečeg što deluje mnogo važnije za budućnost Srbije: istraživanja pokazuju da postoji ogroman jaz između broja ljudi koji žele promene (milion i šeststo hiljada) i broja onih koji podržavaju postojeće opozicione stranke (600.000). U Srbiji jesu svakakva čuda moguća, ali ipak deluje malo verovatno da su baš unutaropozicione svađe pravi način da se taj jaz prevaziđe.