Kako prstom ne mrdnuti

Predsednik Crne Gore svojim je prvim obraćanjem javnosti u Srbiji od početka masovnih protesta u toj zemlji, priznao da sporna stvar - Zakon o slobodi veroispovesti - nije, onako kako se u početku htelo nametnuti, briga jedino Podgorice i onih koji je smatraju prestonicom. A iako nije izgovorio, time je priznao i da mu je da prebrodi novu krizu njegove tridesetogodišnje vladavine potrebna pomoć Beograda. I to ne zato što otvoreno priznaje i da je rešavanje pitanja srpskog kulturnog i nacionalnog identiteta ključ u zaokruživanju državnosti, kakvom je on vidi, nego upravo suprotno. Zato što želi zaustaviti put kojim se to pitanje ogolilo i preti da ugrozi njegovu vlast na izborima koji će se održati najkasnije u jesen ove godine. U sudaru sa masovnim protestima za koje tvrdi da ga ne ugrožavaju i čiji domet teži da minimizira, pitanje je kakva mu je to pomoć Beograda potrebna, osim one koju već dobija kroz uzdržavanje od internacionalizacije problema i odricanje od Mitropolije crnogorsko-primorske, koja vodi i omasovljava proteste protiv spornog zakona. Imovina Srpske pravoslavne crkve, koja se tim zakonom pokušava oduzeti, zapravo je imovina naddržavne institucije, ne slučajno sa sedištem u Srbiji, odakle potreba Mila Đukanovića da, ipak, promeni svoj prvobitni kurs - po kome Beograd nema ništa sa unutrašnjim pitanjem u Crnoj Gori - i zatraži samilost srpskog mnjenja i omekšavanje stava, iako je uporište tog stava, koji se u Srbiju samo preslikava, na ulicama crnogorskih gradova. Iz Srbije i sveta i do Đukanovića su stizale fotografije sa kojih se videlo da je obeležavanje svih verskih praznika u januaru do sada imalo samo jedan moto - „odbranimo svetinje“ - identične sadržine onom iza koga šetaju građani predvođeni mitropolitom Amfilohijem Radovićem, trenutno najvećim Đukanovićevim takmacem. Nakon što je potpredsednik crnogorske vlade kazao da su vlasti spremne za dijalog, a mitropolija odgovorila da dijaloga nema bez povlačenja Zakona, Đukanović je morao da ublažava snagu tog udarca čak i pred očima Srbije. Tu „pruženu ruku“ crkva je odbila, jer u insistiranju na povlačenju Zakona ima podršku četvrtine stanovništva (samo u broju demonstranata), ali i zato što je namirisala slabost. Sad Đukanović kaže da ih i nije zvao na razgovor o povlačenju Zakona, nego na razgovor o tome kako Zakon može da se implementira. Najdugovečniji jugoslovenski vlastodržac u intervjuu Tanjugu demantovao je da je reč o otimanju imovine nego je, tvrdi, reč o ispravljanju nepravde koja je napravljena između 1986. i 2000. Kada se već, međutim, poziva na pravno-imovinski sporno razdoblje iz današnje perspektive, koje je, opet, bilo i reakcija na još spornije prethodno razdoblje i tako redom, vredelo bi videti gde je Đukanović bio u tom trenutku i kakve su bile njegove ingerencije u činjenju „nepravde“. Godine koju uzima za graničnu, 1986, Đukanović je član Predsedništva Saveza socijalističke omladine i član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Ubrzo postaje predsednik Auto-moto saveza Jugoslavije, a 1991. i predsednik Vlade Crne Gore, prvi od ukupno šest puta - od 1991. do 1993, 1993. do 1996, 1996. do 1998, 2003. do 2006, 2008. do 2010. i od 2012. do 2016. Predsednik Crne Gore bio je od 1998. do 2002. i ponovo je od maja 2018, a u kratkom trenutku bez jedne od te dve funkcije, od juna do novembra 2006, dirigovao je s mesta ministra odbrane. Ako još postoji neko ko to ne zna, za sve to vreme bio je i najuticajnija ličnost u kadriranju i donošenju odluka, koje je iz dnevnopolitičkih motiva kasnije osporavao vešto i uvek uspešno pripisujući odgovornost drugima, koje bi u politici pobedio i nadživeo. Zato je, osnovano se sumnja, postao veliki uzor onima koji se nadaju njegovoj karijeri i od njega, poput Aleksandra Vučića, zbiraju i primenjuju savete. I ovaj Đukanovićev stav naišao je na neoubičajeno blag prijem čak i kod vatrenih nacionalno orijentisanih govornika kakav je generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković, koji je doduše podsetio da je Đukanović u to vreme bio na vlasti, ali koji se nije osvrnuo i na njegovu tezu da su protesti predvođeni crkvom visokopolitizovani zahvaljujući opozicionim partijama sa „naglašenim prosrpskim predznakom“, nego samo na pravni razlog i razdoblje koje je istakao crnogorski predsednik. Selaković je kazao da je ta argumentacija pravno neosnovana i nevalidna, jer se ne osvrće na važeće pravne propise tog vremena. Ali šta tačno znači partija sa naglašenim prosrpskim predznakom, što Đukanović vidi kao negativnu, gotovo nelegalnu pojavu u tamošnjoj zvaničnoj politici? Deo medija u Srbiji pokušava da razjasni položaj Srba u Crnoj Gori čiji predstavnici u parlamentu ne zagovaraju status manjine, jer je njihovo političko i nacionalno polazište u tome da je reč o istom narodu. Bilo da je neprihvatanje manjinskog statusa, bez obzira na razliku od svega deset posto između populacije Crnogoraca i Srba (oko 40 i oko 30 po poslednjem popisu), greška ili ne, indiferentan odnos Beograda prema položaju Srba u Crnoj Gori od proglašenja nezavisnosti 2006. do danas, išao je naruku Đukanovićevoj vladavini. Procenat građana koji srpski jezik smatraju maternjim veći je od broja Srba u Crnoj Gori (kao što je, uostalom, i broj vernika SPC), ali oni nemaju pravo na obrazovanje na maternjem jeziku. Procena opozicionih stranaka je da je ta populacija u strukturama državnih organa zastupljena sa svega pet procenata, a u policiji i sudstvu još manje. Drugi deo medija i ovaj akt proglašava delom antisrpske konspiracije, a i jedni i drugi, rukovođeni različitim motivima, izbegavaju da izveštavaju o broju i masovnosti protesta koristeći uporno izraz „više hiljada građana“, na šta se predstavnici tamošnjih opozicionih partija koje učestvuju u protestu od početka žale i pozivaju medije u Srbiji na objektivnost. Najinteresantiji su, međutim, prorežimski tabloidi koji Đukanovićeve reči prenose integralno, bez uobičajenih dodatnih tumačenja kojima bi se čitaocu poruka odmah učitala u „pravi“ kontekst, ali izuzetno negativno opisuju postupke poglavara SPC u Crnoj Gori. Nakon što je Amfilohije Radović, za portal Standard, odbacio mogućnost pregovora ako se Zakon ne povuče i kazao da će Mitropolija, a ne Patrijaršija u Beogradu, voditi eventualne pregovore sa crnogorskim vlastima o temeljnom ugovoru, jer „nema nikakve razlike“ da li pregovaraju sa Mitropolijom ili Patrijaršijom, prorežimski mediji su Radovića optužili za preotimanje dela crkve ustvrdivši da se samoinicijativno proglašava patrijarhom. Ta teza na liniji je Vučićevog ograđivanja od bilo kakve potrebe da razgovara sa Mitropolijom crnogorsko-primorskom, jer je za njega, kako je tvrdio prilikom saopštavanja odluke da, ipak, ne odlazi u Crnu Goru na Badnji dan, kao vernika SPC, samo jedan patrijarh. Vernika, ne treba zaboraviti, čije je zasluge da dobije orden od SPC, upravo ovaj mitropolit najglasnije osporio. Pravni tim sveštenstva u Crnoj Gori zahteva povlačenje Zakona o slobodi veroispovesti u celosti, jer tvrde da integritet SPC ugrožava čak 48 od ukupno 65 njegovih članova. Pravni zastupnik dve tamošnje eparhije SPC Vladimir Leposavić najavio je na predavanju u Beogradu da će se tek po iscrpljivanju svih mogućnosti unutar crnogorskog pravosuđa, žaliti međunarodnim institucijama i sudovima. Dodatnu argumentaciju SPC nalazi u postojećim presudama crnogorskog Vrhovnog suda u kojima je stav da se pravo svojine ne može utvrđivati u upravnom postupku (što ovaj Zakon predviđa za imovinu SPC) jasan i nedvosmislen. Najavljena poseta patrijarha Irineja Crnoj Gori, na Savindan, 27. januara, koju je defanzivni Đukanović takođe pozdravio, pažljivo joj ne pridajući preveliki značaj (u skladu sa linijom koje se, da bi sačuvao autoritet, sad već mora držati) i Vučiću bi godila. Pred biračima koji i u Srbiji protestuju i očekuju od njega agilnost, predsednik bi u Crnoj Gori imao svojevrsnog izaslanika - patrijarha koji ga toliko uvažava da ga je ugostio na sednici Sinoda. Poseta, o kojoj za sada u Patrijaršiji tvrde medijima da nije ni dogovorena, ako se i kada se desi, kao uostalom i posete predstavnika Srba u Crnoj Gori Beogradu, svakako bi bio pogodak usred očekivanja birača. Iako, na Đukanovićevo zadovoljstvo - predsednik Srbije ni prstom ne bi mrdnuo.