Svi smo postali navijači

U distopijskom romanu Metropola Ferenca Karintija iz 1970, talentovani mađarski lingvista stiže na budimpeštanski aerodrom, ali odlazi na pogrešan izlaz, ulazi u pogrešan avion, i sleće u grad u kome ga niko ne razume, iako govori impresivan broj stranih jezika. Danas bi nesrećni protagonista ovog romana atmosferu sličnu onoj iz ovog dela mogao da nađe u srednjoj Evropi, koja je postala jedan od politički najkonfuznijih delova kontinenta. Iako brojne ankete sugerišu da ubedljiva većina Poljaka, Mađara, Čeha i Slovaka visoko vrednuje demokratiju i vladavinu prava, nakon što je proteklih godina region zauzeo neliberalan kurs taj trend u međuvremenu nije preokrenut. Adam Mihnjik, poljski disident iz vremena komunističkog režima i urednik liberalnog dnevnika Gazeta viborča, 2015. je, govoreći o pobedi partije Pravo i pravda (PiS) na parlamentarnim izborima, još mogao da konstatuje kako „i lepa žena ponekad izgubi pamet i ode u krevet s bitangom“. Ali ponovni uspeh PiS na izborima u oktobru 2019. sugeriše da je žena možda rešila da se za tu bitangu i uda. Zbog čega birači koji redovno iskazuju posvećenost demokratiji istovremeno podržavaju političke lidere koji je potkopavaju? I zašto nastojanja da se pozicioniraju kao čuvari demokratije liberalima ne donose izborni uspeh? Upravo ovo su pitanja koja je Milan Svolik, profesor političkih nauka na Jejlu, letos postavio u časopisu Demokratski žurnal. Svolikov odgovor je direktan: politička polarizacija „potkopava sposobnost javnosti da suzbije neliberalne inklinacije izabranih političara“. Kada birači treba da se opredele između glasanja za partiju koju podržavaju, svesni da njeni lideri narušavaju demokratske principe, i okretanja opozicionoj partiji koju preziru ne bi li se spasila demokratija, većina njih se prepušta instinktima koji odnose prevagu nad njihovom posvećenošću demokratskim normama. Svolikovim rečima, „birači oklevaju da kazne političare za nepoštovanje demokratskih principa ukoliko to zahteva odricanje od partije ili politike koju inače podržavaju“. U ovo politički polarizovano doba, većina birača najveću pretnju demokratiji vidi u mogućnosti da najmanje popularna stranka pobedi na izborima. Politička polarizacija u srednjoj Evropi i drugde ideal „republike građana“ transformisala je u „republiku navijača“. Dok liberalni građani smatraju da je iz viših razloga potrebno ukazivati na greške koje čini njihova partija i potom ih ispravljati, navijačka lojalnost je pristrasna, nerefleksivna i nepokolebljiva. Skandiranja opčinjenih navijača, čiji su kritički mehanizmi isključeni, odražavaju i jačaju njihov osećaj pripadanja koji je od ključnog značaja za populističko razumevanje politike, shvaćene kao igra lojalnosti. U takvom političkom svetu, načelo američkog predsednika Ronalda Regana „veruj, ali proveri“ uzmiče pred golim obožavanjem: gledaj i divi se. Oni koji odbijaju da aplaudiraju su izdajnici. Svaka izjava poprima formu objave sopstvenog pripadanja. Svaki izborni poraz je nepravedan (ili posledica zavere), a svaka kritika svoje partije ravna je izdaji. Čak i kada su na vlasti, populisti preferiraju da sebe doživljavaju kao proganjanu manjinu. NJihov cilj je da se na njih gleda kao na autsajdere koji imaju privilegiju da se ponašaju kao siledžije. U navijačkoj republici samo su umereno nastrojeni birači, oni koji se snažno ne identifikuju ni sa jednom političkom partijom, i dalje u stanju da demokratske principe drže iznad pristrasne stranačke lojalnosti. Ali centristi nisu u modi u današnjem visoko polarizovanom političkom okruženju, gde odbacivanje druge strane definiše kako ljudi glasaju, s kim se druže i kako gledaju na svet. U današnjoj srednjoj Evropi takvih glasača je sve manje i manje. Na region bi se mogla primeniti poznata rečenica DŽima Hajtauera, bivšeg teksaškog komesara za poljoprivredu: „Na sredini puta nema ničeg osim žute trake i mrtvih armadilja“. U podjednakoj meri ocrnjeni i od populista i od antipopulista, pripadnici umerene struje su u takvim okolnostima skloni tome da napuste domovinu. Zahvaljujući otvorenim granicama unutar Evropske unije, nezadovoljni žitelji srednje Evrope koji žele više demokratije shvataju da im je lakše da promene zemlju stalnog boravka nego sopstvenu vladu. Svolikovo istraživanje ukazuje na kritično važan problem liberalnih opozicionih stranaka u zemljama srednje Evrope u kojima su na vlasti populisti. Kao što su pokazali poslednji lokalni izbori u Mađarskoj i parlamentarni u Poljskoj, liberali dobro prolaze u velikim urbanim centrima i među mlađim i bolje obrazovanim biračima, ali doživljavaju teške poraze u malim gradovima i u ruralnim oblastima. Osim toga, upadljivi obrasci glasanja i ksenofobični stavovi manje su rezultat ekonomskih faktora a više negativnih demografskih trendova poput visokog stepena emigracije, sve starije populacije, te neravnoteže u broju odraslih muškaraca i žena. Na sličan način, studije političkih trendova u Sjedinjenim Državama ukazuju na vitalno važan značaj korelacije između gustine naseljenosti i političke orijentacije. Podrška predsedniku Donaldu Trampu najviša je u slabije naseljenim delovima Amerike u kojima belci, rođeni Amerikanci, predstavljaju jasnu većinu. Ti birači su generalno govoreći socijalno konzervativniji, ne podržavaju diverzitet, relativno su neskloni tome da se presele negde drugde, i nemaju visoko obrazovanje. Svolikov rad takođe sugeriše da su srednjoevropski liberali osuđeni na neuspeh ukoliko pokušavaju da se kulturološki otuđenim biračima približe pozivanjem na demokratske principe. Zapravo, liberali koji pokušavaju da sebe poistovećuju s demokratijom, a populističke partije definišu kao neprijatelje, i sami doprinose stvaranju konfliktne atmosfere koja samo podgreva neliberalni narativ „prijatelji protiv neprijatelja“. Načinivši od odbrane demokratije svoju glavnu političku poruku, srednjoevropski liberali su i dalje u stanju da ujedine opozicione snage, kao što se nedavno dogodilo u Mađarskoj. Ali neće im poći za rukom da na svoju stranu privuku pristalice populističkih partija. Uostalom, birači koji žive izvan velikih gradova od liberala očekuju da ne brane samo demokratiju, već i njihove interese.