Traljava istraga zataškava istinu

U kolopletu „isfabrikovanih“ afera, muljanja oko njihovog raspleta skretanjem pažnje javnosti na razne trivijalnosti, u senci je ostala tuga jedne majke, Dijane Ćelić iz Novog Sada, čiji je 28-godišnji sin Milovan Ivić preminuo 4. maja 2018, pod sumnjivim okolnostima. Sumnjivim ih čini „netemeljno, neefikasno i neblagovremeno“ ispitivanje navoda o Milovanovom zlostavljanju u policiji, kao i istraga, istog opisa, povodom smrti mladića, prema prigovoru koji je podnela majka na odbacivanje njene krivične prijave od novosadskog Višeg javnog tužilaštva. Tako sad imamo dve istine, prvu o kojoj svedoči Diana, ali i dokumentacija, i drugu, iz novosadskog MUP-a, kao i zamenika javnog tužioca VJT Milorada Trošića, koje se – gle, čuda – prepliću. Ukazujući na moguću spregu između sudske i policijske poluge vlasti, a sve u ime zataškavanja činjenica, po najgorem mogućem scenariju. Razlike u istinama kreću još od privođenja Milovana 2. maja 2018, jer majka tvrdi da je njen sin odveden u PI Detelinara kao svedok bučne svađe između njegovog druga Slavka Nuždića i Slavkove devojke Jelene Jovanović. U MUP-u naglašavaju da je razlog privođenja – narušavanje javnog reda i mira, što majka oponira pozivajući se na reči pokojnog sina, izjavu svedoka iz obližnje trafike, ali i priznanje policajaca da su ga tek kasnije vezali. „Milovanu je promenjen status tek nakon što se suprotstavio šamaranju Jelene, spočitavši policajcima kako ih nije sramota da biju ženu“, Diana kaže. Jer, tek tad su mu stavljene lisice, ona tvrdi, kada je počelo i batinanje. Slavko je posle pisano potvrdio da je Milovana jedan od uniformisanih šutnuo dok je klečao vezan, pa je pao i pocepao arkadu. Primedba da „on zna svoja prava, pa i na telefonski poziv majci koja radi u Ministarstvu odbrane“ još je više ražestila službenike MUP-a, te su stali da njegovom glavom udaraju u beton, kako dodaje Diana. Zvanična se istina ovde račva na verziju po kojoj se Milovan „samopovredio bacanjem sa klupe“, dok druga govori o padu sa iste, prema zaključku (pobijanom rešenju) tužioca, a na osnovu pisanih tvrdnji policajaca. Tako krvavog, Milovana su prebacili u pritvor, a Slavka i Jelenu na neuropsihijatriju, po njihovom zahtevu „jer ih tamo bar ne bi mlatili“. Kako se krvoliptanje nije zaustavljalo, policajci su pozvali Hitnu pomoć (najmanje 46 minuta od povređivanja, prema spisima) čijim je kolima mladić odvezen u KBC Vojvodine. „Da bi prikrili da su ga sami isprebijali, policajci su naveli da je moj sin povređen u tuči“, kaže Diana. Međutim, Milovan je neurohirurgu Vladimiru Papiću ukazao na zlostavljanje, što je on i zapisao, ali ne i prijavio Tužilaštvu. Nakon intervencije, mladić je vraćen u pritvor, odakle je pušten sutradan ujutru. „Moj partner Petar Panić i ja smo ga našli na klupi u blizini mesta privođenja, u veoma jadnom stanju. Spuštenog desnog kapka, sveg plavog od udaraca, modrih usana i ušiju, krvave majice, povređenog ramena i zašivene arkade“, kaže majka. Zatim su otišli u obe policijske stanice da prijave prekomernu upotrebu sile i zatraže snimak kamera koje bi ovo i potvrdile. Ali, u pritvorskoj jedinici, razgovor se završio rečima zamenika komandira Nikole Krajinovića „dođite sutra, kad se Milovan malo smiri, da porazgovaramo o incidentu“. „Policajci su imali obavezu da sačine zapisnik o krivičnoj prijavi za delo zlostavljanja i mučenja“, kako kaže Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava. U Detelinari su negirali postojanje kamera. Nasuprot tvrdnji majke o ovakvom raspletu u policijskim ispostavama, tužilac Trošić za NIN kaže da su „snimke videli majka i pokojni u jutarnjim časovima 3. maja i da nisu imali nikakvih primedbi“. Kao i da su video-zapise pregledali i policajci po njegovom nalogu sutradan, ne utvrdivši ništa sporno. Međutim, po dokumentaciji iz predmeta, tužilac je zahtev policiji za pregled snimaka iz policijske stanice poslao tek 4. juna, kad su oni već bili izbrisani, kako je nestao krunski dokaz optužbi. Izveštaj MUP-a dostavljen je tužiocu tek četiri meseca nakon navodnog pregleda kamera, što njemu nije bilo sporno. Sledećeg dana po puštanju iz stanice, Milovan je nađen mrtav u parkiću odakle je i priveden. Tek tad nastaje administrativni haos ili namerno guranje fakata pod tepih. „Mrtvozornica nije htela da izda umrlicu zbog brojnih povreda, novih u odnosu na one koje je Milovan zadobio u Detelinari“, objašnjava Diana. Iako tužilac tvrdi za NIN da je i sam izašao na lice mesta, dopisi sa policijom ga demantuju. Takođe su u koliziji njegovi navodi o tome da su „kriminološki obrađeni“ svi dokazi uzeti sa lica mesta, sa policijskim izveštajima gde se ne pominju ni opušci, ni krvave maramice, već samo sadržaj džepova farmerki. Pored ovog, nije pronađena ni saslušana osoba koja je pokušala da oživi Milovana, već je pogrešno naveden položaj tela u kom je mladić izdahnuo, a lice mesta netačno opisano kao „neizmenjeno“. Istina je da je Trošić naložio obdukciju, ali na način da sudski lekar Stojan Petković nije „morao baš ništa da uradi“, kako je poverio Diani, a ona snimila. „Nalazeći za shodno“ - jer upravo je to bila Trošićeva formulacija - Petković je izvršio hemijsko-toksikološku analizu želudačnog sadržaja, gde je našao izvesnu količinu alkohola i lekova za smirenje. Doze su bile na donjoj granici terapeutskih, ali su ih obducenti smatrali uzrokom Milovanove smrti. Nezadovoljan nalazom, ili na majčino insistiranje, Trošić je zatražio drugo mišljenje, ali od iste ustanove čiji je direktor ovo odbio na ime sukoba interesa. Tada se tužilac obratio Sudskomedicinskom odboru Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, umesto da uzorke pošalje u Beograd, kako je Diana zahtevala. Kragujevački stručnjaci su se ogradili od mišljenja novosadskih kolega, potražujući patohistološke kalupe, ali i predlažući ekshumaciju i reobdukciju, u cilju preciziranja uzroka smrti. Iz Novog Sada su Kragujevcu poslali traženo, ali i dodatne nalaze prisustva buprenofrina, za koji „nije bilo standarda“ pri prvoj „rutinskoj analizi“. Narko-analgetik iz „naknadne specifične analize“ u kombinaciji sa alkoholom, Kragujevac je ocenio kao mogući smrtni uzročnik. Ukazujući bezrezervno poverenje u tok obdukcije, kao i način čuvanja uzoraka, Trošić je „mogući“ transponovao u sasvim izvesni smrtni uzrok, i odbacio Dianinu krivičnu prijavu. Slučaj je razmatralo i Republičko javno tužilaštvo, potvrdivši zakonito ponašanje Trošića. Tužilac da je hteo, mogao je (ali i morao) da sasluša sve svedoke, pa i Jelenu Jovanović i Slavka Nuždića, čije overene izjave o tome da je Milovan zlostavljan stoje u predmetu. Što za Trošića očito nije bilo relevantno, već mu je bila dovoljna pretpostavka da su se njih dvoje „nalazili u Neuropsihijatrijskom odeljenju KBC Vojvodine“, premda su već sutradan po prijemu odatle bili pušteni. Nije ni izuzeo snimke svih kamera u okolini parkića gde je mrtav nađen Milovan, niti se potrudio da rastumači prizor u mraku sa jedne od njih, a vrlo nalik fizičkom obračunu. Na uveličanom snimku može se nazreti grupa nasilnika kako šutira žrtvu, sva je prilika – Milovana, kojeg je majka prepoznala po patikama. Nije saslušan ni neurohirurg Papić, ni Petar Panić, dok su o svom ponašanju lično posvedočili – sami policajci. Da nisu traženi podaci baznih stanica kako bi bili pronađeni eventualni očevici događaja uoči Milovanove smrti, tužilac za NIN potvrđuje. Što utemeljuje sumnje o traljavom predistražnom postupku, ili nečem još upitnijem. Uz sve to, jedinu kolor fotografiju pokojnika snimila je majka, u mrtvačkom sanduku. Policijske fotografije sa uviđaja bile su crno-bele, bez jasno vidljivih povreda, na koje nije ukazano ni obducentima. Kao začin svemu, obducenti su se ponudili da „o svom trošku“ prisustvuju ekshumaciji, do koje nije ni došlo. Trošić se poslužio i etiketiranjem, neutemeljenim na dokazima, nazivajući Nuždića i Jovanovićevu „nepodobnim za komunikaciju“, iako ih nije video. Čudno je otkud mu ideja da se „Milovan duži period družio sa metadonskim zavisnicima i sa njima koristio alkohol i psihotropne supstance“, kad se u pobijanom rešenju neprecizirano pominju samo „prikupljena obaveštenja PU u Novom Sadu“. Dianu Ćelić nije zaustavilo odbacivanje krivične prijave, već se novosadskom Apelacionom tužilaštvu obratila prigovorom, koji je takođe odbijen. Nakon toga, Diana je na raspolaganju imala samo ustavnu žalbu koju je podnela jula ove godine. Praksa Ustavnog suda joj međutim ne ide naruku, budući da se poslednjih godina odbacuju sve ustavne žalbe odnosne na rad javnih tužilaštava, a bazirano na stavu da se protiv tužilačkih odluka ne može žaliti. Zbog toga će Diana, uz pomoć Beogradskog centra za ljudska prava, podneti predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, ne čekajući odluku Ustavnog suda, verovatno negativnu, kako su uvereni advokati Centra. „Predstavka će uključiti i zaključak nezavisnog specijaliste sudske medicine, donet na osnovu pregleda dokumentacije“, kaže Vladica Ilić. Po mišljenju tog, za sad neimenovanog stručnjaka, bez ekshumacije i reobdukcije ne može se pouzdano govoriti o uzroku Milovanove smrti, od koje je prošlo gotovo dve godine. Ako vas slučaj Milovana Ivića podseća na sumnju u ubistvo Davida Dragičevića iz Banjaluke, to je samo „koincidencija“, ali uz izostanak medijske pažnje. Jer, ovde nije bilo demonstracija, tamo proizašlih iz nepoverenja u rad policije BiH. Ovde je sve prošlo mirno i zato što ima toliko problema oko kojih bi se moralo baktati, pa je pozornost naroda prilično rasejana. A strah možda i veći nego kod komšija.