U potrazi za digitalnim đubretarima

U oktobru 2019. izbio je spor između jedne od kandidatkinja za predsedničku nominaciju Demokratske stranke, Elizabet Voren, i prvog čoveka Fejsbuka, Marka Zakerberga. Vorenova je pozvala na cepanje Fejsbuka, što je Zakerberg u jednom internom istupu okvalifikovao kao „egzistencijalnu“ pretnju njegovoj kompaniji. Fejsbuk je potom kritikovan zbog toga što je na njemu prikazan propagandni spot u sklopu kampanje predsednika Donalda Trampa za reizbor, a u kojoj su iznete očigledno lažne optužbe za korupciju na račun još jednog demokratskog kandidata, bivšeg potpredsednika DŽoa Bajdena. Vorenova je na ovo uzvratila trolujući Fejsbuk, objavljivanjem vlastitog spota u kome su namerno iznete neistinite tvrdnje. Ovaj okršaj odražava akutni problem koji društvene mreže predstavljaju po američku demokratiju - zapravo, po sve demokratije. Internet je na mnogo načina ugrozio status tradicionalnih medija poput štampe i televizije kao glavnih izvora informacija o javnim dešavanjima, te mesta na kojima se o tim dešavanjima debatovalo. Ali društvene mreže imaju neuporedivo veću sposobnost da pojačaju neke glasove u toj debati, i da pritom budu zloupotrebljene u interesu sila neprijateljski nastrojenih prema demokratiji, od ruskih internet botova do američkih teoretičara zavere. Ovo je, zauzvrat, rezultiralo pozivima vladi da uspostavi red na internet platformama kako bi očuvala sam demokratski diskurs. Ali kakvi oblici zakonske regulative bi bili u skladu s ustavnim normama, a da ih je u isto vreme moguće i sprovesti? Prvi amandman američkog ustava obezbeđuje veoma snažnu zaštitu slobode govora. Mnogi konzervativci optužuju Fejsbuk i Gugl da „cenzurišu“ glasove s desnice, ali prvi amandman limitira samo mogućnosti države da ograničava slobodu govora; zakoni i presedani iz prakse štite pravo privatnih aktera poput internet platformi da sami moderiraju sadržaj koji objavljuju. Osim toga, Zakon o pristojnosti u javnim komunikacijama iz 1996. izuzima ih od odgovornosti za sadržaje koji se na njima objavljuju a koji bi mogli biti predmet privatnih tužbi. Nasuprot tome, američka vlada se suočava sa snažnim ograničenjima mogućnosti da direktno cenzuriše sadržaj na internetu na način na koji to čini, recimo, Kina. Ali SAD i druge etablirane demokratije svejedno regulišu slobodu govora na manje nametljive načine. Ovo je posebno tačno u slučaju tradicionalnih elektronskih medija, gde su vlade u prilici da oblikuju javni diskurs jer imaju mogućnost da odlučuju o izdavanju dozvola za emitovanje; to im omogućava da zabrane izvesne vrste govora (poput podsticanja na teroristička dela ili „tvrde“ pornografije), ili da etabliraju javne prikazivače u čijem je mandatu da obezbeđuju pouzdane i politički izbalansirane informacije. Izvorni mandat američke Savezne komisije za komunikacije (FCC) nije bio da samo reguliše privatne elektronske medije, nego i da podrži široko shvaćeni „javni interes“. Ovo je evoluiralo u FCC-ovu doktrinu fer tretmana u medijima, koja je televizijskim i radio emiterima nalagala politički uravnoteženo izveštavanje i komentarisanje. Ustavnost ovog upliva na slobodu govora bila je dovedena u pitanje 1969. u tužbi kompanije Red lajon brodkasting protiv FCC, ali je Vrhovni sud podržao pravo Komisije da od jedne radio-stanice zahteva da objavi odgovore na istup jednog konzervativnog komentatora. Opravdanje za ovakvu odluku bilo je utemeljeno na ograničenosti ponude u sferi elektronskih medija, te na okolnosti da su tri glavne američke televizijske mreže u to vreme predstavljale oligopol koji je imao potpunu kontrolu nad javnim diskursom. Sudska odluka u parnici koju je Red lajon pokrenuo nije, međutim, postala deo zakonske regulative, pošto su konzervativci nastavili da dovode u pitanje doktrinu fer tretmana u medijima. Republikanski predsednici su stalno iznova stavljali veto na pokušaje Demokratske stranke da ova sudska odluka preraste u zakonsku odredbu, dok je FCC administrativnom odlukom 1987. sama odustala od daljeg insistiranja na doktrini. Uspon i pad doktrine fer tretmana u medijima pokazuje koliko bi teško bilo kreiranje njenog ekvivalenta u internet eri. Između onog i ovog vremena postoje brojne paralele. Danas se na Fejsbuku, Guglu i Tviteru nalazi ubedljiva većina internet govora, i ove tri kompanije su u istoj oligopolskoj poziciji u kakvoj su šezdesetih godina bile tri velike televizijske mreže. Ali je nemoguće zamisliti da bi neka današnja FCC artikulisala moderni ekvivalent doktrine fer tretmana. Savremena politika je daleko više polarizovana; dostizanje saglasnosti oko toga šta predstavlja neprihvatljiv govor (recimo različite teorije zavere koje plasira [notorni desničarski radio voditelj, prim.] Aleks DŽons) bilo bi nemoguće. Regulatorni pristup moderiranju sadržaja stoga nikuda ne vodi, ne zato što s njim nešto u principu nije u redu, već iz čisto praktičnih razloga. Stoga je potrebno da kao alternativno rešenje u odnosu na zakonsku regulativu razmotrimo antimonopolske mere. Pravo privatnih aktera da sami regulišu sadržaj koji objavljuju u SAD se ljubomorno brani; ne prigovaramo što NJujork tajms odbija da objavi neki DŽonsov tekst, jer je tržište štampe decentralizovano i konkurentno. Odluka Fejsbuka ili Jutjuba da ne prenose DŽonsove stavove je mnogo dalekosežnija zbog monopolske kontrole koju ove kompanije imaju nad internet diskursom. S obzirom na moć koju privatne kompanije poput Fejsbuka imaju, retko ko će smatrati legitimnim da je na njoj da donosi takvu odluku. S druge strane, mnogo bi nas manje brinulo Fejsbukovo moderiranje sadržaja da je u pitanju tek jedna od nekoliko konkurentskih internet platformi s različitim gledanjima na to šta se može smatrati prihvatljivim govorom. Ovo ukazuje da je potrebno da iz temelja promenimo način razmišljanja o osnovama antimonopolskih zakona. Zakonski okvir kroz koji regulatori i sudije danas gledaju na suzbijanje monopola uspostavljen je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kao nusprodukt uspona Čikaške škole ekonomije i njenog shvatanja slobodnog tržišta. Kao što svedoči i knjiga Benjamina Epelbauma The Economists’ Hour, figure poput DŽordža Stiglera, Arona Dajrektora i Roberta Borka lansirale su sveobuhvatnu kritiku preterano rigidne primene antimonopolskih mera. Glavni deo njihovih zalaganja bio je ekonomske prirode: antimonopolski zakoni, smatrali su, korišćeni su protiv kompanija koje su postale velike zato što su bile inovativne i efikasne. Zagovarali su stav prema kome se jedini osnovani prigovor za nanošenje ekonomske štete koji se može izreći na račun velikih korporacija sastojao u tome što je to išlo na štetu potrošača, pošto su takve kompanije bile u prilici da diktiraju cene ili kvalitet svojih proizvoda. I verovali su da će konkurencija biti ta koja će na kraju čak i najveće kompanije naterati da se dovedu u red. Aj-Bi-Emu su, recimo, kola krenula nizbrdo ne zbog primene vladinih antimonopolskih zakona, već zbog pojave personalnih računara. Pripadnici Čikaške škole su, međutim, iznosili još jedan argument: da su originalni sastavljači Šermanovog antimonopolskog zakona iz 1890. bili zainteresovani samo za ekonomski uticaj koji su monopoli imali na velikoj skali, a ne i za političke posledice monopolskog položaja. Pozivanjem na interese korisnika kao jedini standard na osnovu koga bi bila preduzeta neka državna mera danas bi bilo teško argumentovati slučaj protiv kompanija poput Gugla i Fejsbuka koje većinu svojih proizvoda nude besplatno. Usred smo sveopšteg preispitivanja nasleđenog seta zakona sagledanog u svetlu promena do kojih su dovele digitalne tehnologije. Ekonomisti i pravnici počinju da shvataju da potrošače pogađaju stvari poput gubitka privatnosti i monopolisanja inovacija, budući da Fejsbuk i Gugl prodaju informacije o svojim korisnicima i kupuju startap kompanije za koje procene da bi im mogle postati konkurencija. Ali političke štete do kojih dolazi u slučaju kad monopoli dostignu veliku skalu su od podjednako kritičnog značaja, i moraju da budu razmotrene pri sprovođenju antimonopolskih mera. Društvene mreže se zloupotrebljavaju za potkopavanje demokratije tako što se namerno ubrzava protok neverodostojnih informacija, teorija zavere i uvreda. Samo internet platforme imaju kapacitet da ovo đubre propuste kroz filter i zadrže ga izvan sistema. Ali države ne mogu da na jednu privatnu kompaniju (najvećim delom pod kontrolom jednog jedinog čoveka) delegiraju zadatak odlučivanja o tome šta je prihvatljiv politički govor a šta ne. Daleko bismo manje brinuli o ovome da je Fejsbuk deo decentralizovanijeg, konkurentnijeg ekosistema internet platformi. Terapiju će biti veoma teško primeniti: u prirodi je mreža da nagrađuju rast obima, i nejasno je kako bi kompanija poput Fejsbuka mogla da bude razbijena na nekoliko manjih. Ali je nužno razumeti da to što o digitalnom diskursu računa moraju da vode pre svega kompanije na kojima taj diskurs obitava ne znači da im se takva moć može bezbedno prepustiti ukoliko ne bude distribuirana na više strana u konkurentnom tržišnom okruženju.