Irski model građanskih skupština

Svet će 2020. obeležiti 75. godišnjicu uspostavljanja liberalnog međunarodnog poretka. Većina se slaže da je taj okvir - koji čine Ujedinjene nacije, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i druge multilateralne institucije - potrebno osavremeniti kako bi se svet na adekvatan način suočio s izazovima klimatskih promena, rastuće nejednakosti i usporenog privrednog rasta. Ali reforma na globalnom nivou neće biti moguća ukoliko najpre ne budu konstituisana kohezivnija i održivija pojedinačna društva. Jedan način da se to postigne jesu „građanske skupštine“ poput onih koje su uvele Republika Irska i neke druge zemlje. Tokom 2019. je nekoliko ključnih međunarodnih institucija iznova demonstriralo da nisu u stanju da se nose sa savremenim izazovima. Evropska unija i dalje je u stanju paralize izazvane beskrajnim natezanjima oko Bregzita u Velikoj Britaniji. Administracija predsednika Donalda Trampa je marginalizovala Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) blokirajući imenovanje članova njenog tela za rešavanje trgovinskih sporova. UN su pretrpele udarac kada je Čile odustao od organizovanja konferencije o klimatskim promenama. Ovi primeri sugerišu da je naša sposobnost da osmislimo kolektivni odgovor na najveće globalne izazove ozbiljno narušena. Ali reformisanje jedne multilateralne institucije neće rešiti te probleme ako su njene pojedinačne članice - i zajednice koje predstavljaju - i dalje podeljene duž političkih, socijalnih i ekonomskih linija. Uostalom, kriza izazvana Bregzitom nije posledica problema s donošenjem odluka u Briselu, već posledica polarizacije u Britaniji. Kriza u STO posledica je blokade u Vašingtonu, te neslaganja drugih zemalja članica oko toga kako osavremeniti pravila po kojima se odvija međunarodna trgovina. A do otkazivanja samita u Čileu došlo je zbog masovnih socijalnih protesta u toj zemlji, ne zbog manjka entuzijazma svetskih lidera. Umesto fokusiranja na sam vrh piramide globalnog upravljanja, trebalo bi da se posvetimo saniranju naprslina u njenim temeljima. Pa ipak, u mnogim zemljama podele među biračima u sve većoj meri političkim liderima otežavaju sprovođenje reformi. Polarizacija biračkog tela je sve veća, a političari koji teže zlatnoj sredini loše prolaze na izborima. Irska nudi obećavajući model uz čiju pomoć je moguće prevazići ovu kvaku 22. Abortus je decenijama bio političko minsko polje za irske kreatore politike. Ali onda se Irska odvažila na sociopolitički eksperiment sasvim u skladu s erom podela u kojoj živimo: sazvala je građansku skupštinu kako bi uobličila takvu zakonsku regulativu po pitanju abortusa kakvu bi većina građana mogla da podrži. Irski parlament nasumično je izabrao 99 građana (i jednog predsedavajućeg) kako bi bilo formirano telo koje bi predstavljalo „široki uzorak društva u skladu s rezultatima popisa, uključujući kriterijume uzrasta, roda, socijalnog statusa, regionalne zastupljenosti, i tako dalje“. Tako osmišljeno, ovo telo je reprezentovalo daleko veću raznolikost pogleda od one koja se može naći u etabliranim političkim sistemima. Ali ova skupština je istovremeno sledila i pravila osmišljena tako da jačaju jedinstvo. Kao i u mnogim parlamentima, svi njeni članovi imali su jednako pravo da istupaju, a sve debate bile su javne. Ali od samog početka članovi ovog tela su se obavezali na poštovanje suprotnih mišljenja, te spremnost da sednu za isti sto s onima s kojima se ne slažu. Irska javnost je s pažnjom pratila rad skupštine, što je rezultiralo stvaranjem jedinstvenog osećaja političke participacije najšireg opsega. LJudima je duboko stalo do teme o kojoj se razgovaralo, ali su istovremeno naučili da uvažavaju stavove onih s druge strane stola ili televizijskog ekrana. Skupština je na kraju sročila preporuke - uključujući i onu za legalizaciju abortusa - koje su potom predočene javnosti u formi referendumskog izjašnjavanja. Mnogi od predloga sadržanih u tim preporukama sada su našli mesto u zakonu. Ako želimo da prevaziđemo političke podele i drugde u svetu, trebalo bi da podržimo model građanskih skupština. Već i po načinu na koji su zamišljena, konsultativna okupljanja običnih građana - čiji je osnovni cilj postizanje saglasnosti, a ne obezbeđivanje reizbora kao u slučaju političara - u stanju su da prevaziđu politički antagonizam i doprinesu nalaženju pragmatičnih rešenja za specifična pitanja. NJima se ne mogu zameniti demokratski izabrani parlamenti, ali bi ih trebalo koristiti kao dopunu kad se za to ukaže potreba. Sličan široki pristup pomaže liderima s demokratskim mandatom da se koriste krupnim izazovima i u drugim slučajevima. U Francuskoj je pokret „žutih prsluka“ spustio ton nakon što je predsednik Emanuel Makron organizovao „veliku debatu“ na kojoj su građani širom zemlje imali priliku da se na lokalnim skupovima direktno uključe u ovaj proces. U Belgiji je jedno takvo okupljanje u Antverpenu rezultiralo odlukom kojom su, nakon višedecenijske neaktivnosti, prevaziđene nesuglasice oko jednog krupnog infrastrukturnog projekta. A u poljskom gradu Gdanjsku građanska skupština je postigla ono što je Tin Gazivoda iz Fondacije za otvoreno društvo opisao kao „obavezujuće promene u gradskoj politici na planu sprečavanja poplava, zagađenja vazduha, javnih projekata i tretmana LBGT osoba“. Jednom kad naša društva dostignu viši stepen jedinstva oko makar bazičnih stvari, biće jednostavnije stvoriti uslove i za rešavanje međunarodnih problema. Kad su ljudi zadovoljni i optimistički nastrojeni po pitanju smera kojim ide njihov život kod kuće, biće spremniji da se suoče s većim izazovima koji se ne razlikuju od onih s kojima moraju da se nose ljudi i drugde u svetu. I ovde bi trebalo primeniti nešto od istog principa: upravljanje na međunarodnom nivou trebalo bi da reflektuje diverzifikovanost međunarodne zajednice, ne samo elita ili drugih izabranih grupa. Stoga je moja želja za 2020. sledeća: da preko građanskih skupština prevaziđemo podele na nacionalnom i lokalnom nivou, i da isti sveobuhvatni pristup primenimo i na međunarodne institucije. Moramo da delujemo brzo ako želimo da prevladamo glavne izazove našeg vremena, od klimatskih promena i rastuće nejednakosti do usporenog rasta i nove koncentracije moći - sve odreda pretnjama koje ugrožavaju dobrobit građana svuda u svetu.