Da li je Bog izabrao Trampa

Čarls Karol iz Karoltona, u Merilendu, bio je jedini katolik koji je 1776. potpisao američku Deklaraciju nezavisnosti. Iako je bio jedan od Očeva osnivača, Karolu kao katoliku nije bilo dopušteno da obavlja neku javnu funkciju. To se promenilo tek 1788, kada je Ustav sprečio Kongres da kao zvaničnu etablira bilo koju veru, posle čega je verska pripadnost prestala da bude test koji su morali da prođu oni koji su se kandidovali za državne funkcije. Nisu svi bili srećni zbog ovog razdvajanja crkve od države. Tomasa DŽefersona su neki optuživali da je opasni nevernik, a ziloti su verovali da bi religija u Americi izumrla ukoliko bi on bio izabran za predsednika. Do današnjeg dana ima mnogo ljudi koji bi religiju vratili u središte javnog i političkog života. Može se pretpostaviti da je upravo to imao na umu američki državni tužilac (istovremeno i ministar pravde, prim.) Vilijam Bar, duboko konzervativni katolik, kada je „sekulariste“ optužio za pokretanje „napada na veru i tradicionalne vrednosti“. Predrasude prema katolicima kao neprijateljima slobode i potencijalnim izdajnicima (zbog njihove spiritualne odanosti Vatikanu) takođe su dugo potrajale. DŽon Adams se 1821. pitao da li „slobodna vlada uopšte može da postoji u okrilju katoličke vere“. Angloamerička sloboda i demokratija tradicionalno su povezivani s istrajnim protestantskim individualizmom; za katolike se verovalo da su reakcionarni robovi jedne eklezijalne hijerarhije. Smatralo se da su individualistički nastrojeni protestanti bili slobodnomisleći, vredni i posvećeni tome da od svog života naprave najviše što mogu (koliko u materijalnom toliko i u duhovnom smislu), a da su katolici zaostali i, tu i tamo, lenji. Ideju da se katolici ne uklapaju u kapitalizam početkom prošlog veka promovisao je čuveni nemački sociolog Maks Veber, inače protestant. DŽon F. Kenedi, zasad jedini katolik koji je uspeo da postane predsednik SAD, morao je tokom predizborne kampanje da jasno stavi do znanja da je odan Ustavu, a ne Vatikanu. Antikatolički stavovi igrali su važnu ulogu i u engleskoj odbojnosti prema ujedinjavanju Evrope, na koje se ponekad gledalo kao na papsku zaveru čiji je krajnji cilj obnova Svetog rimskog carstva. Rigidni stavovi američkog državnog tužioca nisu jedini znak da su se vremena u velikoj meri promenila. Samo jedan sudija Vrhovnog suda je protestant (Nil Gorsač), a čak je i on odgajan kao katolik. Troje sudija su jevrejske vere. Preostalih pet su katolici (od kojih neki povezani s katoličkim redom Opus dei, tajnovitom organizacijom čiji je procvat usledio u fašističkoj Španiji tokom tridesetih godina prošlog veka). Druga istorijska promena, započeta u drugoj polovini 20. stoleća, jeste političko savezništvo evangelističkih hrišćana sa konzervativnim katolicima. Američki protestanti su dugo bili zadovoljni što zemlja ima ustav koji njihov verski život štiti od državne intervencije. Spiritualno neutralnim vladama se mogla prepustiti javna sfera, sve dok su one vernike ostavljale na miru. Ovo se promenilo nakon pojave pokreta za građanska prava šezdesetih godina, koji je digao na uzbunu mnoge bele hrišćane, posebno u južnjačkim državama. Danas su evangelisti, kao i katolički konzervativci, među najvatrenijim pristalicama predsednika Donalda Trampa. Oni takođe veruju kako su porodica i vera pod opsadom liberala i sekularista. To što Tramp ne važi za vernika, i što je njegov život sve samo ne model tradicionalnog hrišćanskog morala, nije ni od kakvog značaja za ove dve grupe. Ličnosti poput ministra energetike Rika Perija veruju da je Trampa „Bog izabrao“. Državni sekretar Majk Pompeo nedavno je izjavio kako se Tramp „uzdigao“ kako bi spasio Izrael. „Kao hrišćanin“, rekao je on, „svakako veruje da je tako nešto moguće“. Nazvati sve ovo hipokrizijom značilo bi promašiti poentu. Respekt ove vrste ne zahteva da politički lider bude moralno besprekoran. Čak i grešnik može biti instrument u Božjim rukama. Ne želeći da budu optuženi za pristrasnost, ljudi ponekad oklevaju da ukažu na verski bekgraund javnih ličnosti u Americi. Svejedno, važno je razumeti istoriju izvesnog tipa verovanja kako bi se razumela jedna nesvakidašnja era u kojoj je grešni predsednik okružen vernicima ubeđenim da ga je Bog stavio u Belu kuću da bi spasio Izrael i iskupio iskvarenu sekularnu Ameriku. Očigledno, nisu svi katolici reakcionari. Papa Franja to nije, što je razlog zbog koga prema njemu duboku odbojnost gaje katolici poput Stiva Benona, koji je u ranoj fazi Trampovog uspona imao ideološki uticaj na njega. Teologija oslobođenja, popularna u Južnoj Americi tokom šezdesetih i sedamdesetih, bila je pokret radikalne levice. A predsedavajuća Predstavničkog doma Nensi Pelosi, koja slovi za jednog od glavnih Trampovih protivnika, katolik je koliko i Bar. Ali postoji jedna struja katolicizma, ukorenjena u Evropi, koja se nikad nije pomirila s Francuskom revolucijom koja je označila kraj moći Crkve i ukinula božansko pravo kraljeva, na kojima je dotadašnja apsolutna monarhija počivala. Jedan od najartikulisanijih i najuticajnijih reakcionarnih mislilaca, Žozef de Mestr, verovao je da će, bez svetog autoriteta monarhije i crkve, društvo potonuti u amoralni haos. Ova linija antiprosvetiteljske misli nikad nije izbledela. U Francuskoj, ona je davala vetar u jedra desničarskim nacionalističkim pokretima, poput antiliberalne, antisemitske Francuske akcije. Ali katolički konzervativci nisu bili jedini hrišćani koji su se protivili sekularnom nasleđu Francuske revolucije. Dok se nije ujedinila s drugim denominacijama u Hrišćansko-demokratsku partiju, glavna kalvinistička partija u Holandiji zvala se Antirevolucionarna partija. Nastojanja savremenih katoličkih konzervativaca i evangelista da u politiku unesu svoja verska uverenja očito stoje u suprotnosti s idejama Francuske revolucije, koja se borila za slobodu od religije; ali i Američke revolucije, koja je uspostavila slobodu religija. Obe grupe na nišanu imaju pažljivo građene barijere između crkve i države. Ovo je opasno, ne samo zato što podstiče netoleranciju, već i zato što, u duhu De Mestra, dovodi u pitanje samu ideju da politički argumenti treba da budu utemeljeni na razumu. Ako se politički konflikti pretvore u sukob vera, kompromis postaje nemoguć. Vernik ne može da pregovara o svetom principu. Onima koji Trampa vide kao Božji instrument ništa ne znači to koliko su racionalne optužbe zbog njegovih zloupotreba položaja. Oni moraju da ga brane. Nazvati to nerazumnim znači ne razumeti na čemu se temelji njihova odbrana. Ne možete se raspravljati s Bogom. Moguće je da Trampu odana biračka baza neće biti dovoljna da ga zadrži u Beloj kući i nakon 2020. godine. Ali takvoj vatrenoj veri teško je suprotstaviti se racionalnim planovima da se reši ovaj ili onaj problem. To je razlog zbog koga je uznemiravajuće čuti ljude iz vrha američke vlade kako o politici govore služeći se terminima kojima je s pravom mesto u crkvi. Oni u pitanje dovode same temeljne principe američke republike, i rezultat toga bi mogla da bude i njihova pobeda.