Pitanja bez odgovora

Dva motiva koji su vodili scenarističku ekipu mogu se prepoznati vrlo brzo, već nakon par epizoda serije Grupa: osveta i bekstvo. Devojka se predozira na žurki i pada sa terase – njen otac, moćnik kojeg gotovo da ne vidimo, pritiska policiju da pronađe dilera; „Žestoki momak sa vrelog beogradskog asfalta“ devedesetih biva ubijen – njegova sestra preuzima posao i traga za ubicom; u sličnom razvoju događaja, ali ovaj put među osobama četrdesetak godina mlađim, talentovani rukometaš zauzima mesto svog ubijenog brata, nisko u lancu uličnog dilovanja, privučen brzim bogaćenjem i, naravno, opsednut kažnjavanjem ubice... Bekstvo se, pak, javlja u životnim planovima svih većih maloletnih likova (gubeći se kako serija odmiče – novac i osveta preuzimaju motivaciono prvenstvo), vizuelno podvučeno svakim sivim, odbojnim kadrom beogradskih ulica. Zemlja u kojoj se odvija Grupa nipošto nije planetarna tačka u kojoj biste želeli da provedete život i taj, prvenstveno stilski, atmosferični sloj ujedno je i najveći kvalitet serije. No, u pogledu dramske radnje, prevashodno se radi o trileru, mešavini rešavanja misterije i paničnog izbegavanja opasnosti i na tom, osnovnom planu dolazimo i do ozbiljnih problema. Naime, policijska jedinica koju pratimo, i sa čijih nekoliko članova bi valjalo da saosećamo, nejasno je organizovana. Petoro policajaca i policajki bavi se maloletničkim kriminalom, mafijaškim ubistvima, suzbijanjem trgovine narkoticima. Sve te istrage, da bi se dodalo još malo konfuzije, odvijaju se u jednoj prostoriji. Zapravo, trebalo je ili prikazati nekoliko odeljenja sa odvojenim slučajevima koji se postepeno stapaju u jednu priču ili (svi srpski scenaristi su navodno gledali seriju Žica, ali im primena znanja nije jača strana) na početku oformiti posebnu istražnu jedinicu sačinjenu sa jedne strane od potpunih neznanaca, sa druge od osoba koje baš i ne bi rado disale isti vazduh (recimo, bivšeg bračnog para, zamorno nezanimljivog u ostvarenoj postavci). Da li bi tako nešto bilo blisko stvarnosti? Pa, u stvarnosti, srpsku policiju čine pretežno stručne osobe koje bi, kada bi im bilo dozvoljeno, mogle da rade svoj posao na za sve zadovoljavajući način. Opet, iste te strukom opremljene osobe u stvarnosti često doživljavaju sudbinu nesrećnog inspektora koji, nakon višenedeljnog, verovatno i višemesečnog maltretiranja, mora da pred kamerama režimskih medija izjavljuje kako predsednik i njegov brat nemaju nikakve veze sa uzgajanjem tona marihuane. Da li je to stvarnost koju je dozvoljeno prikazati na RTS-u? Dakle, kada je policijski ugao haotična fikcija, stoga krajnje nezanimljiv, ostaje nam druga polovina serije i kriminogeni elementi kao mogući spas. I zaista, scenaristi su u prenaseljenom mozaiku likova uspeli da stvore par sasvim valjanih antijunaka, ponajviše Strahinju, vlasnika „fensi“ hotela i dilera droge pri vrhu piramide moći, maničnog depresivca sa psihopatskim aspektima ličnosti kojeg savršeno igra Filip Đurić. Kvalitet pisanja i izvedbe gotovo da je kontraproduktivan budući da je potpisnik ovog teksta počeo da se raduje svakoj pojavi belog „seata“, čak i da navija za to oštećeno, poremećeno biće, mada zbunjen što mu je – kao da smo u nekom američkom trileru iz osamdesetih sa produhovljenim negativcem – dodeljeno uživanje u lepim stvarima poput Šopenove muzike ili poširanih jaja. I onda fabula izdaje lik i Strahinja je većinom vremena potrošen na liniju priče sa legalizacijom marihuane, jedva teorijski mogućoj u Srbiji, mada kao temu inspirativnu (naravno, svi likovi koji se dotaknu toga blaženo su besvesni stvarnosti). Šteta je, jer, veliki trud je uložen u Grupu, sa primernom dramskom veštinom nasumično raštrkanom po jedanaest komplikovanih epizoda, a da nam i dalje srž svega ostavlja pitanje bez odgovora: ne smeju ili ne umeju?