Ni jedan od pet miliona

Pokret 1 od 5 miliona izviždan je na 60. subotnjem protestu u Beogradu, što je potvrdilo svaku slutnju da je ultimatum koji su postavili Novoj stranci i Stranci moderne Srbiji glede izlaska na izbore bio još jedan od brojnih nezrelih i nesvrsishodnih poteza koji dolazi iz opozicionog bloka. Nezrelih i nesvrsishodnih, razume se, ako se želi postići proklamovani cilj – snažan bojkot koji će uzdrmati legitimitet ili u širem smislu ukrupnjavanje podrške ideji borbe protiv SNS režima. Štaviše, poslednja „objava rata“ nije ponovo čak ni podelila opoziciju, jer gotovo da niko sem predstavnika ovog Pokreta, do samog kraja izuzetno tajanstvenih, nije odobrio niti razumno branio ovaj potez, ali se na podršku građana ponovo odrazila negativno iz različitih motiva koji proizlaze iz jedne od tri teorije tumačenja tog poteza. Prema jednoj, do takve odluke dovela je međusobna svađa unutar Pokreta, a prema druge dve oni su, zapravo, izmanipulisani. Pronalaze makar i neartikulisane izgovore da izađu na izbore i u kampanji agituju za bojkot kao najbolje rešenje. Ili, da zbilja izađu na izbore i u lokalnim sredinama zauzmu mesta opozicije, čiji bi deo tako, ipak, bio i u institucijama, iako su formalno izbore bojkotovali. Zbog sukoba koje je u javnosti krajem prošle godine iznela Jelena Anasonović, jedna od osnivača Pokreta, pre toga aktivistkinja Levice Srbije, a potom kritičarka načina na koji se vode protesti - počev od tih tvrdnji da su političari preuzeli proteste i da odlukama Pokreta teži da upravlja Dragan Đilas - taj Pokret se kolokvijalno naziva i omladinom SzS. Od glavnice opozicije Vučić je do sada dobio nekoliko ultimatuma, a svakako najčuveniji je onaj s proleća u kome je zahtevu za smenu premijerke, predsednika i nekoliko ministara dat rok od 30 dana, posle koga je trebalo da se dogodi veliki protest u Beogradu. I dogodio se, do tada najveći, ali, ipak, manji od mitinga koji je organizovao SNS. Propale su potom i brojne akcije poput kampovanja ispred Predsedništva i blokade RTS ispred čije zgrade je u znak podrške opoziciji došlo svega nekoliko desetina ljudi. Nasilni upad u RTS, koji je predvodio Boško Obradović uz prisustvo drugih lidera, naišao je naravno na javnu osudu. Poslednji po suštini besmislen (naročito nakon što se bojkotu pridružio rejtinški uticajniji PSG), a po formi radikalan potez stigao je u trenutku već podignutih tenzija unutar opozicije, unutar i među strankama SzS i kada se nedostatak poverenja među liderima tih stranaka već toliko ogolio da se i svi NIN-ovi sagovornici slažu da borba protiv vlasti Aleksandra Vučića u ovom trenutku više liči na međusobnu borbu za njegovog prvog oponenta. Prozvani Zoran Živković odmah je odgovorio i da je očigledno da „deca imaju gazdu“ od koga treba da traže objašnjenje šta su zapravo hteli da kažu. To bi, po njegovom sudu, mogao biti ili Vučić, ili Vuk Jeremić, ili Đilas. Predsednik Nove stranke od početka se zalaže za dve kolone - nacionalnu i proevropsku - čija bi zajednička bila borba protiv režima. „Sve drugo je potcenjivanje birača koji znaju da ja ne mogu da budem u koloni s čovekom koji traži ukidanje autonomije Vojvodine“, kaže Živković. Za svoju staru tezu o tome kako će Vučić imati korist od bojkota, Živković vidi potvrde i u poslednjim dešavanjima. „Bojkot ne donosi ništa. Pod još gorim uslovima opozicija je izašla na izbore 1996. i pobeda u 25 opština i gradova nije bila pomoć, nego šamar Miloševiću. Bojim se da su svi predsednici stranaka koje bojkotuju izbore bojkot videli kao izbor za lidera opozicije, a ne borbu protiv Vučića“, objašnjava Živković za NIN. Kad je video „jovanjica“ nastup mladih gardista iz 1 od 5 miliona, samostalni poslanik Đorđe Vukadinović bio je „srećan i ponosan što nije napisao tzv. Sporazum sa narodom“ (kako je napisao na Tviteru). Za NIN objašnjava da su se u međuvremenu njegove sumnje obistinile i da se one odnose ponajviše na nedostatak tolerancije na razlike u mišljenju i neprihvatljive ucene. Od samog početka, iako dobra ideja o zajedničkom nastupu, kojim bi se odvojilo žito od kukolja i s fokusom na nekoliko tačaka u borbi protiv režima tokom koje bi se delimično i privremeno stavile po strani međusobne razlike, Vukadinoviću je, kaže, bila sumnjiva zbog urgentnosti i krutosti u dogovoru oko određenih formulacija. „Način kojim se to navodno želelo postići još tada mi je bio sporan. U jeku zimskog protesta koji je krenuo neočekivano uspešno pojavljuje se dokument čije se potpisivanje zahteva sa, za mene, zbunjujućom urgentnošću. I sa obrazloženjem da to organizatori protesta traže od političara. Nisam želeo ausvajz da bih učestvovao na protestima koji su u svakom smislu bili veoma fluidni i svakako već u rukama političara. Ta ulaznica trebalo je da legalizuje i legitimiše učešće političara, koji su uveliko već bili tu i to se znalo“, kaže Vukadinović. Drugi razlog zbog koga nije potpisao Sporazum sa narodom je za Vukadinovića suštinski - izvesne formulacije su bile rastegljive da bi bile prihvatljive svima sa kojima se pregovaralo, a njegove sugestije nisu prihvaćene - da se spoljnopolitička orijentacija Srbije ne tretira jednakom važnošću kao i poštovanje Ustava Srbije. „U međuvremenu je pozivanje na taj dokument postajalo vrsta omče i sredstvo pritiska na potpisnike, iako je većina njih, u mraku, na kolenima potpisivala papir, u urgentnosti zbog koje su bili ubeđeni da se radi samo o formi koja vodi do jedinstvenosti fronta. Naravno, potpisnici imaju odgovornost i ja ih ne pravdam, ali sam srećan što nisam među njima jer je taj papir postao oruđe za postrojavanje. Osim toga, smeta mi da se, u zemlji u kojoj se dovode u pitanje pa čak i krše zakoni i Ustav na institucionalnom nivou, taj dokument predstavlja svetim.“ Paralelno s ucenama, pred kojima je i Živković ovaj put, iako ih smatra neozbiljnim, bio u poziciji da objašnjava da je toliko ne-Vučićev da ne postoji fotografija na kojoj mu stoji bliže od 30 metara, rat u Demokratskoj stranci ne prestaje. Neistomišljenici unutar te stranke, za koju se ne neopravdano veruje da je jedina koja u svaku zajedničku akciju ima mogućnost da uloži infrastrukturu diljem Srbije, jedni druge etiketiraju saradnicima režima. Jedne nedelje zbog podvojenog stava prema uvredi koju je Boško Obradović uputio Dragoljubu Mićunoviću, druge zbog pitanja koja je omladina stranke prava i legitimna, treće zbog odluka koje se donose mimo stranke, četvrte zbog uticaja za koji se pretpostavlja da Dragan Đilas ima na rukovodstvo, o čemu je NIN već pisao. „Niz stvari u poslednjih godinu dana doveo je do toga da se rejtinški opozicija nije pomerila s mesta“, tumači politički analitičar Boban Stojanović. „Ključni problem je u tome što se oni međusobno bore za birače ne shvatajući da su veoma daleko od bilo kakve ravnopravne borbe protiv Vučića. Izuzetno im je važno ko će od njih biti veća faca. Iz toga nastaju problemi i pogrešne odluke. I sam Savez i ostatak opozicije nemaju konkurentne ideje, ali se drže priče da nemaju uslove da se nadmeću idejama. To je dobra taktika, ali košta ako se toga ne pridržavaju međusobno.“ Stojanović veruje da je pozivanje drugih da se nečemu pridruže svakako bolji put od etiketiranja izdajnikom i onim koji radi za Vučića. „To je izuzetno štetno činiti i kad je u pitanju Nova stranka, ali nije trebalo ni prema PSG pre odluke o bojkotu, a vrlo verovatno ni prema DSS. Međusobna isključivost stvara podeljenost i kod građana, istovremeno lične sujete političarima ne dozvoljavaju da se prihvataju tuđe odluke.“ Vukadinović kaže da su manir da se izvesni ljudi proglašavaju neposlušnim, a ideje imperativnim i vreme koje je proteklo, kao i odnosi u DS, unutar SzS i poslednji ultimatumi, potvrdili da je bolje i više frontova nego jedan, ako je lažan i prisilan. „Uz sve razumevanje, ne mogu da ne primetim da je grupa poslanika DS izložena pritisku i vrsti javnog šikaniranja, a da se to pravda potrebom za partijskom disciplinom. Jedno je kako stranka rešava te probleme, a drugo kako su kritikovani sa strane, ako je dogovor da nema mešanja u odnose unutar DS. Siguran sam da je DS podneo najveću žrtvu tog dokumenta i samog bojkota, iznutra i spolja. A to treba da zabrine svakoga kome je stalo do demokratije u društvu i razmene mišljenja.“ Objavljujući da će izaći na izbore, jer je istekao rok od nedelju dana Novoj stranci i SMS da objave bojkot (prva je ranije najavila da će odlučiti kad izbori budu raspisani, a druga da izlazi na izbore), Pokret je optužio „sve“, po njima je opozicija otela bojkot, a političari koji ratuju na Tviteru sve vreme „podržavaju režim“. Saopštili su da predaju protest, jer su saznali da se delovi bojkot-stranaka uveliko pripremaju za izbore i da je bojkot obesmišljen i tako što su poslanici navodno napustili Skupštinu, a zapravo samo ne sede u sali. Optužujući opoziciju da je počela da ih gazi, Valentina Reković, predstavnica Pokreta, iako i sama vidno skeptična prema mogućnosti da dobije poslanički mandat, najavila je i da će na izborima učestvovati samostalno kao grupa građana, bez obzira na to što se u izbornim uslovima ništa nije promenilo. „Sve je već obesmišljeno i prekršeno, svi se oni već pripremaju za lokalne izbore. Mi pokušavamo da vratimo bojkot u parlament.“ Boban Stojanović ne vidi kako bi poslednji gest Pokreta 1 od 5 miliona bilo kome mogao da donese bilo kakvu korist, posebno ne začetnicima protesta, ako bi izašli na izbore. Svaki motiv ili bilo koja od pomenutih varijanti je po njemu besmislenija zbog činjenice da taj Pokret ne može preći cenzus, a iz zatečenosti drugih zaključuje da o tome nije bilo dogovora. „Takvu reakciju bih mogao da razumem samo da je SzS odustao od bojkota ili da PSG nije proglasio bojkot. Ovako, ultimatum se odnosi na dva najmanja aktera. Bojkot je mehanizam i cilj koji svakome od njih može da donese korist i istovremeno služi kao ujedinjujući faktor, naravno uz ozbiljniju političku kampanju.“ Nakon izbora, prema Stojanoviću, svakako bi trebalo da se nametne jedan lider opozicije, makar zato što bi odmah trebalo da se traga za predsedničkim kandidatom, ali on je siguran da to ne može da bude niko od trenutnih, kao i da su i oni toga svesni. Takvom scenariju nedostaje još uspeh ili relativni uspeh, izlaznost dovoljno niska iz ma kojih razloga da bi opozicija mogla da proglasi uspeh bojkota, ali svakako i politička dalekovidost i veština da se ne ređaju promašaji i ne daju očigledno lažna obećanja, kakvo je, na primer, da će Vučić pasti mesec dana nakon izbora.