Primamljive neistine o pravosuđu Srbije

U pozno leto 2019. godine objavio sam tekst u kome sam se založio da javno tužilaštvo nakon izmena Ustava bude definisano kao nezavisan organ. U tom tekstu, pod nazivom „Pohvala darovitosti da se izbegne reč nezavisan“, citirao sam noviju tužilačku poslovicu, „svaki predmet ima svoje vreme“, koja znači da (neki) tužioci čekaju da se promene političke prilike u zemlji, pa da navale na „osetljiv“ predmet. Nakon toga, bio sam izložen baražnoj vatri tabloida i nahuškanih pojedinaca u tim tabloidima. Podnošene su krivične i disciplinske prijave zbog te rečenice, uz objašnjenje da ja držim predmete u fioci, iako sam u tekstu imao izrazito negativan stav prema praksi da „svaki predmet ima svoje vreme“. Tabloidni i drugi napadi u kojima mi je pripisivano suprotno od onoga što sam rekao, podsetili su me na veoma prisutan fenomen da se javnosti Srbije šalju pogrešne poruke i da one postaju neka vrsta primamljive neistine za većinu. Žrtva pogrešnih zaključaka ili čak izmišljanja je i pravosuđe. Evo nekoliko primera. Pre nekoliko dana državni sekretar u Ministarstvu pravde Radomir Ilić je saopštio jednu takvu primamljivu neistinu. U izjavi jednom TV kanalu državni sekretar u Ministarstvu pravde je rekao da „sudije biraju i razrešavaju sudije“ i da „one koje je narod birao.... niko ništa ne pita“ i to je eto jedan od razloga zbog čega je srpsko pravosuđe loše i da bi trebalo uvesti eksternu kontrolu pravosuđa. Iako me je ohrabrila izjava predsednika Republike koji je državnog sekretara proglasio „neovlašćenim“ za iznošenje takvih stavova, ipak moram da se osvrnem na izjavu državnog sekretara i kažem da je istina sasvim suprotna od onoga što je on tvrdio. Javne tužioce, starešine u jednom strogo centralizovanom sistemu zasnovanom na načelu nadređenosti, bira Narodna skupština. Predsednike sudova, kao i sudije i zamenike javnih tužilaca prilikom prvog izbora na period od tri godine bira Skupština. Sve članove Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, takođe bira Narodna skupština. Dakle, niko ne može da uđe u pravosudni sistem, niti da bude izabran na iole važniju poziciju ukoliko ne dobije političku potvrdu izborom u Narodnoj skupštini. Ne samo to! Narodna skupština, odnosno politika ima znatno veću ulogu u izboru sudija i tužilaca u Srbiji od uloge koju ima u okolnim državama (Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji). Kada sve to imate u vidu, čini se da teza državnog sekretara dodatno izmiče logici. Ako je pravosuđe loše zbog sudija i tužilaca koje bira politika, onda nema rezona da ga „popravljamo“ tako što ćemo da dodamo još politike u izbor sudija i tužilaca. Stav državnog sekretara ne čini mi se razložnim i zato što zanemaruje noviju pravosudnu istoriju. Pre samo desetak godina, u tzv. reformi pravosuđa, pristupilo se zamenjivanju velikog broja sudija i tužilaca kroz opšti reizbor. Promenjen je veliki broj sudija i tužilaca, ali sistem je ostao isti. Nada da će nove sudije i tužioci da rade „brže“ i „bolje“ u starom sistemu ubrzo je presahla, a sve slabosti pravosudnog sistema iz vremena pre reizbora nastavile su da žive u pravosuđu sa „novim“ sudijama i tužiocima. Primer drugi. Šef države je nedavno oštro kritikovao tužilaštvo i sud, zbog toga što protiv čoveka iz podzemlja koga se „svi plaše“ nema optužnice ni presude, ukazujući i na to da je tužilaštvo propustilo da dodeli „status svedoka saradnika“ osobi koja je htela da svedoči o kriminalnoj aktivnosti čoveka koga se „svi plaše“. Predsednik je objasnio da nije u stanju da reši probleme u pravosuđu kada sudije i tužioci imaju stalnost funkcije. U vezi sa nastupom predsednika lebdi pitanje gde je granica kritike sudstva i tužilaštva. Jedni su smatrali i javno govorili da bi trebalo podržati hrabrost predsednika jer je „dobru lekciju“ održao sudijama i tužiocima, dok su drugi govorili da svaka izjava u kojoj se pominje sud ili tužilaštvo predstavlja pritisak na pravosuđe. Obe poruke su, po mom uverenju, pogrešne. Praksa Evropskog suda za ljudska prava je na stanovištu da sudije i javni tužioci kao učesnici u postupku mogu i treba da budu izloženi javnoj kritici. Javnost i kritika omogućavaju da sudija dok sudi i sam bude predmet suđenja. Međutim, svaka kritika nije dozvoljena. Sa stanovišta Evropskog suda za ljudska prava nije dozvoljena kritika koja javno narušava autoritet sudstva. Neodgovornom kritikom, prema mišljenju Konsultativnog veća evropskih sudija (2108) smatra se kritika zasnovana na pojednostavljenim, demagoškim i populističkim argumentima. Javno iznet stav predsednika Republike da su prilike u pravosuđu loše i dovođenje u vezu stanja u pravosuđu sa stalnošću funkcije sudija može da se svrsta u iznošenje pojednostavljenih argumenata koji predstavljaju vid nedozvoljene kritike. Primer treći. Sredinom prošle godine, nakon kratke, ali gromopucateljne rasprave, usvojene su izmene Krivičnog zakonika koje su stupile na snagu 1. 12. 2019. godine. U epicentru rasprave bilo je pitanje uvođenja doživotnog zatvora, tako da druge izmene Krivičnog zakonika uopšte nisu bile primećene. Nije primećeno da su pooštrene kazne za neka krivična dela, odnosno pooštreni uslovi za izricanje krivičnih sankcija, po sistemu „zatvor daje rezultate“. Ovo treniranje strogoće odvijalo se u atmosferi kojoj su prethodile međusobno suprotne tvrdnje. Sa jedne strane, najviši funkcioneri MUP-a godinama su tvrdili da se ljudi u Srbiji osećaju „bezbednije“, da je Beograd jedan od „najbezbednijih“ gradova, a sa druge strane ti isti funkcioneri MUP-a su govorili da se izmenama Krivičnog zakonika pristupilo da bi se uklonila pretnja koju nosi kriminal po društvo (direktor policije Rebić, zalažući se za uvođenje novog krivičnog dela, pripremanje teškog ubistva, rekao je da je motiv za uvođenje tog krivičnog dela „sprečavanja dešavanja ovakvih ubistava na ulicama Srbije“). Uprkos protivrečnim izjavama, čini se da je Krivični zakonik promenjen sa ciljem da bi se smanjio kriminalitet. Međutim, problem je u tome što je jasno da strože kazne nužno ne dovode do smanjenja kriminala. Do odvraćanja od kriminala, naročito visoke korupcije, ne dovode stroge kazne već „izvesnost kažnjavanja“, jer kada se neko upušta u vršenje krivičnog dela koruptivne prirode, recimo, on ne polazi od toga da će biti blago kažnjen, već smatra da uopšte neće biti procesuiran i osuđen. Izvesnosti kažnjavanja, ipak, nema bez nezavisnih sudija i tužilaca, ma šta o toj ideji mislili važni ljudi u Srbiji. P.S. Umalo da citiram jednu poslovicu ali sam u poslednji čas dobio upozorenje prijatelja da to ne radim. Kažu, kada god pomenem poslovicu to se loše po mene završi.