Nužnost sećanja

Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta obeležava se od 2005. Bilo je, dakle, potrebno da prođe 60 godina da se donese odluka o obeležavanju dana sećanja na žrtve najvećeg ljudskog posrnuća - ponora u koji je čovečanstvo bilo palo, ponora Holokausta koji ne smemo nikada zaboraviti. Podsećanja radi sovjetska armija je 27. januara 1945. oslobodila Aušvic, zatekavši u tom zemaljskom paklu oko 7.500 preživelih logoraša, među kojima i nekoliko stotina dece, smeštene u monstruoznom „Mengeleovom zverinjaku“, u kome su vršeni najstrašniji zločini pod plaštom tzv. medicinskih eksperimenata. Treba istaći i da je glavnina esesovskih trupa dan ranije već bila napustila Aušvic, odvodeći, pritom, na jedan od najpogubnijih marševa smrti oko 60.000 zatočenika, od kojih više od polovine nije ni stiglo do svojih novih odredišta – koncentracionih logora koji su još uvek bili van domašaja savezničkih snaga. Mora se reći i da je jevrejski narod (pored miliona Rusa, Poljaka, Roma, Srba) bio najveća, najmnogobrojnija žrtva i da je šest miliona nedužnih, potpuno nevinih, ni za šta i nikome krivih ljudi, Jevreja, stradalo u sveopštem ludilu nacističke ideologije koja je razarala samu suštinu ljudskog bića. Od toga, milion dece ispod 14 godina starosti. Ove brojke i činjenice, od kojih zastaje dah, nemoguće je, zaista nemoguće, racionalno objasniti i prihvatiti i ne mogu se ikada i ikako opravdati, bez obzira na sva religijska ili filozofska učenja, političku korektnost, istorijske okolnosti i/ili potrebu da se (zajednička) prošlost ostavi po strani zarad (zajedničke) budućnosti. Aušvic je postao simbol stradanja, simbolički žrtvenik planete, simbol Holokausta i genocida, objedinjujući ujedno i Treblinku, Helmno, Belzec, Majdanek, Sobibor, Ravensbrik, Štuthof, Jasenovac i još desetine nacističkih koncentracionih logora u kojima je čovek, zaslepljen mržnjom prema drugom i drugačijem, a takođe ljudskom, uspeo da porekne i čoveka i Boga, i sva dostignuća u razvoju ljudskog roda u prethodnih 20 vekova. Danas, 75 godina kasnije, ponekad se čini da svet nikakve pouke nije izvukao iz onoga što se tamo i tada dešavalo. Olako se iznalaze nekakva kvazinaučna i istorijsko-politička opravdanja i tumačenja za ono što se događalo, za ono što je tada i tamo činjeno, pri čemu posebno zabrinjava sve veći broj onih, pre svega političkih, organizacija koje ponovo zagovaraju netoleranciju prema svemu što je različito, što je drugo i drugačije. Nije mali broj ni onih organizacija ili grupa koje nisu osnovane iz političkih razloga, a koje kroz svoje programe i praktične mere i postupke zagovaraju, pa i u praksi vrše, najrazličitije oblike diskriminacije, što je – istorija nas tome više nego očevidno uči – samo prvi, početni korak ka zlu čiju smo beskonačnost i iracionalnost spoznali ponajbolje upravo u Aušvicu. Počne kao reč, naizgled bezazlena, ponekad, prividno, čak i dobronamerna, zabrinuta, posvećena nekom višem cilju, opštem dobru – a završi u bodljikavoj žici ili peći krematorijuma. Počne kao nekakva zakonska odredba – a završi u potpunom bezakonju i haosu, u kome je jedno zakonopravilo – mržnja. Ima oblik kakvog-takvog sistema, a zapravo je odsustvo ikakvog pravila, zapravo je totalno i sveobuhvatno negiranje, raščovečenje, poricanje svega ljudskog. I svega božanskog, za one koji su verujući. Upravo stoga – nije dovoljno sećati se onoga što je bilo samo kada nam to nalažu prilike, datumi ili povodi – jer je to najizvesniji način da to, čega se sećamo, zapravo zaboravimo i, simbolički, tim zaboravom – još jednom počinimo ono što je već učinjeno. Mnogo je opasnije što zaborav može dovesti do toga da se sve to ponovi, opet, svima nama, ljudima, ljudima-zločincima i ljudima-žrtvama. Naše sećanje mora biti svakodnevno, mora biti zaista sveprisutno i u svakom ponaosob. Zato što je to naša obaveza, dug i počast onim milionima ljudi koji su nama pružili šansu.