Otkud Platon u Prizrenu

Otkrio sam tajnu čarobnog ukusa koji ima ovčija pljeskavica velemajstora Gorče iz Bele Palanke! Naravno, prvo mora da se dobro umesi da bi „pljeska“ bila što rastresitija i da u njoj bude dosta crnog luka i peršuna da bi bila što razgovetnija. A onda dolazi ono glavno! Ovčija pljeskavica se prži, ne na roštiljskom žaru već u šerpi ili tiganju, i to na – ovčijem loju! Od ovčijeg loja postaje sočna i topi se u ustima i možeš da popiješ i litru Nikolinog vina i da ti ne bude ništa! I već razmišljam da u Beloj Palanci otvorim kafanu, gde bi se služila samo ovčetina i naravno ovčija pljeska. Samo što u mojoj kafani ne bi smeo da se čita NIN, onako javno, pa da mi šerif Miljko, kao Gorči, zatvori objekat! Moja kafana bila bi i svojevrsna akademija na kojoj bi se proučavalo zašto su se Srbi odrekli ovčetine i postali evropske strine koje mogu da rade kao pralje u briselskom šanku. A sve od Aleksandra Velikog do Kraljevića Marka ljuštila se ovčetina i lokalo makedonsko vino, te su Srbi bili strah i trepet za evropska plemena, od Jadranskog do Severnog mora. A kada već pomenuh Aleksandra, znate li da je Platon, zajedno sa Sokratom, prikazan na freskama u Sopoćanima? I otkud Platon i Plutarh na freskama u katedralnoj crkvi Bogorodice LJeviške u Prizrenu?! Otkud antički filozofi, „prerušeni“ u svete Petra i Pavla po kosovskim manastirima i to u mračna vremena tzv. srednjeg veka, ako je srednjeg veka, uopšte, bilo?! I zašto Platona nema u vreme Save Nemanjića nego se pojavljuju, tek, u vreme kralja Milutina, arhiepiskopa Danila te Konstantina Filozofa? Blagoje Pantelić piše da je Sava Nemanjić imao „negativan odnos prema antičkoj baštini“ i taj Savin stav „ubrzo je postao opšteprihvaćen“. I umesto da u Hilandaru imamo jedan od prvih univerziteta u Evropi, na kome bi se izučavale antička filozofija, matematika i astronomija, Sava Nemanjić juri u Jerusalim i zlatnicima posipa pod odaje u kojoj je, šatro, bila Isusova tajna večera?! K. G. Jung, moj guru iz Švice, na ovo se nadovezuje: „Ako je tačno da mračni srednji vek nije postojao, onda ispada da se renesansa nadovezala na poznu antiku! A pojava renesanse je odgovor na ono što je usledilo odmah posle Nikejskog sabora, a to je teror Hrišćanske milicije i Inkvizicije nad `paganskim` naukama Platona i Aristotela!“ Nego, na prizrenskoj fresci, Platon rukom pokazuje na svitak loze Jesejeve, a to je i loza Isusova. A Jesej je, pak, sin Ovida, a otac kralja Davida. Ne vuku li oba imena koren od srpskog boga Vida?! Platon na fresci, dakle, ukazuje da će iz te loze Jesejeve doći Mesija koji će spasiti balkanske narode od Rimljana. A ako ni između Aleksandra i Kleopatre nema trista godina, onda ispada da je vremešni Platon znao da je mali Isus otišao za Indiju gde je proveo mladost kod oca Aleksandra Velikog. Elem, renesansa je počela na Kosovu, a ne u Vizantiji u vreme Paleologa, a oni su prvi proneli onu veliku laž da su Srbi na Balkan došli u šestom veku kao plaćenička vojska vizantijskog cara Iraklija. A, da je Sava Nemanjić pokrenuo „talas renesanse“ ne bi doživeo da kontroverzni vladika Nikolaj Velimirović, na Kolarcu 1935. godine, u govoru, kaže da je „Hitler u 20. veku došao na ideju Svetog Save i kao laik poduzeo, u svom narodu, onaj najvažniji posao koji jedino priliči svetitelju, geniju i heroju“. Tu se moja Crna, i te kako, razbesnela: „Taj vladika Nikolaj je baš preterao! Ja mu ne bih dala ni ovčiju pljeskavicu, a kamoli da postane svetac!“