Šta se desi kada ne znaš da si omladinac

Biti pripadnik postpetooktobarske generacije u vremenu kada je isplivala na površinu sva prljavština zaostala nakon revolucije, nosi sa sobom ogromnu težinu. Poput roditelja koji svoje frustracije izazvane neispunjenim ambicijama leče na deci, petooktobarci često upiru prstom na mlade, prozivajući ih da su letargični, uspavani, lenji. Ne znam koliko sam puta dobila pitanje, naročito tokom blokade Rektorata: zašto nema još studenata? Nakon godinu dana protestovanja i uzaludnih pokušaja da se kvantitet mladosti na ulicama zameni kvalitetom postupaka manjine, postala sam mnogo bliža stavu da su oni koji su za sve to vreme sedeli za laptopima tražeći letnje prakse i mastere u inostranstvu, ispali pametniji. Hajde da vidimo zašto. Pre godinu dana, meni koja sam rođena 1998. godine, ulice Beograda mirisale su na ’96/97. Jasno mi je da zvuči besmisleno, koliko i izjave mojih bivših saboraca da izlaze na izbore kako bi bojkot uneli u Skupštinu, no tako je: to je ono kolektivno sećanje nasleđeno preko gena za slobodoljubivost. Mene i slične meni okupili su tada organizatori protesta Jelena Anasonović i Srđan Marković u nedefinisanu grupu koja je brojala četrdesetak studenata. Mi nismo tada stupali u političku organizaciju, čak se ni reč „udruženje“ nije pominjala. To je bila grupa mladih ljudi željnih promene, koji su verovali da će protesti prerasti u revoluciju i želeli tome da doprinesu. Od takve skupine proizašao je samoproklamovani „pokret“ #1od5miliona, koji danas broji desetak članova i sprema se da izađe na izrežirane izbore čiji je bojkot mesecima promovisao. Ova odluka na prvom mestu znači pogaženu reč, a onda i izneveren svaki korak koji su istrajni šetači prešli tokom više od godinu dana. Ono što je najvažnije, nju nisu doneli studenti iz organizacije #1od5miliona. Iako je u vučićevskoj i velikom delu opozicione javnosti uvreženo mišljenje da je #1od5miliona omladina Saveza za Srbiju, to neće potvrditi niko od studenata jer za njih to nije istina. SZS jeste plaćao svaki protest i svi smo znali da se logistički sastanci sa njima održavaju na nedeljnom nivou, no to nas nikako nije svrstavalo u njihove redove. Sve što smo uradili poteklo je od samostalne odluke i bez instrukcija nekoga sa strane. To smo, barem, mi mislili. Ono što se zapravo dešavalo najgora je zloupotreba mladalačkog bunta. Veštom manipulacijom preko ljudi „iznutra“ nama su mesecima nametane ideje za koje smo verovali da su naše, a zapravo su potekle od pojedinaca koji su našli način da iskoriste naivnost i ambiciju mladih ljudi za svoje interese. Jedna od njih je i ideja za izlazak na izbore. Da razjasnimo, velika većina opozicionara nije imala veze sa ovim i nije znala šta se dešava. Ali da im je svima leglo kao kec na deset, leglo im je: studentarija je ispala najgora na svetu, maknuta je sa protesta i više ne smeta, a naši vajni političari ostali su dosledni. Protest koji se mesecima držao na aparatima za disanje ugašen je i može da se napravi novi. Studenti su ispunili svoju svrhu i sada mogu da se puste niz vodu. Mi koji smo ih napustili shvatili smo na vreme šta se dešavalo. Oni koji su ostali i dalje čvrsto veruju da rade ispravnu stvar. Ubeđeni su da svojim izlaskom na izbore dobijaju prostor u medijima sa nacionalnom frekvencijom koji im je do sad bio nedostupan, a da sa druge strane pale sve mostove sa opozicijom i pokazuju da su samostalni. Oni nisu svesni da sve što rade ide upravo u korist toj opoziciji, čiji ispadoše najkorisniji omladinci. Biti stranački omladinac sasvim je legitiman izbor. Biti stranački omladinac, a da toga nisi ni svestan, skroz je druga priča i činila bi se apsurdnom da ne živimo u ovom našem karikaturnom društvu sa političkom scenom haotičnom kakva jeste. Priznajem, i sebi i drugima, bila sam omladinka, a da nisam to znala. Ko želi takvo jedno neobično iskustvo, moja topla preporuka mu je da se priključi „pokretu“ #1od5miliona.