Razdor zbog Brke i druga čuda

Kada, 26. aprila uveče, aktuelna vlast bude proglasila još jednu blistavu pobedu, a ključne opozicione snage saopšte da je bojkot izbora u potpunosti uspeo, samo jedno će biti izvesno: niko u Srbiji neće znati ni kada ni kako će se završiti kriza koja je dovela do stvaranja najkomplikovanije političke scene od obnavljanja višestranačja početkom devedesetih. Biće, ipak, da je sama ta neizvesnost napredak u odnosu na vreme pre izbijanja građanskih protesta, kada je sav politički život u Srbiji počinjao i završavao se jednim imenom – Aleksandar Vučić. Paradoksalno, o napretku se može govoriti iako je unapred jasno da će Vučićeva formalna moć posle parlamentarnih i lokalnih izbora biti i veća nego danas: ipak, on više nije jedini koji vodi igru, već postoji i snaga na čije poteze mora da reaguje. A izgleda da u tome nije baš uvek i potpuno uspešan. Jer, uprkos raznim „štapovima i šargarepama“ najveći deo opozicije u subotu je i zvanično proglasio bojkot i teško je zamisliti da bi se, 11 nedelja pre izbora, mogao predomisliti – bar kad je reč o glasanju za budući republički parlament. Zahvaljujući tome - sudeći prema dosadašnjim ispitivanjima javnog mnjenja - moguće je zamisliti da niko osim naprednjaka, socijalista i stranaka nacionalnih manjina, ne uspe da pređe čak ni smanjeni izborni cenzus od tri posto glasova. A to teško da ide u prilog „proevropskom“ lideru. Naravno da su promene moguće u kampanji koja, formalno, tek počinje – od pojave nekog novog „Belog“, koji je, na predsedničkim izborima 2017, uspeo da osvoji skoro 350.000 glasova (na društvenim mrežama ovoga puta tipuje se na jutjubera poznatog po imenu Baka Prase) do uspešnog predizbornog „pumpanja“ nekog od kandidata sa poznatom političkom biografijom. Do sada se u anketama najbolje kotirao Aleksandar Šapić, kome se, međutim, desio neobičan „peh“: samo nedelju dana nakon objavljivanja odluke o zajedničkom izbornom nastupu njegovog Srpskog patriotskog saveza (SPAS) sa Zdravom Srbijom Čajetinca Milana Stamatovića i Koalicijom Zajedno za Šumadiju Veroljuba Stevanovića – Šapić je saopštio da od tih dogovora nema ništa i da će se za glasove građana boriti samostalno. To, ipak, ne znači da Stamatović, inače jedan od osnivača „bojkotaškog“ Saveza za Srbiju, neće biti deo bogate izborne ponude: spekuliše se o mogućoj listi „lokalnih šerifa“, na kojoj bi, pored njega i Stevanovića, bili i Dragan Jovanović iz Topole, Vladan Vasić iz Pirota, Jugoslav Stajkovac iz Aleksandrovca... Naravno da će na izborima učestvovati radikali, već se preporučila i „Metla“, čijom drškom upravlja Demokratska stranka Srbije, a na desnom boku gotovo sigurna je još i pojava Miše Vacića i Zavetnika. Za sada. Na suprotnoj strani se kandiduje još jedna lista interesantnog imena – Zvono, a ne stranke, gde će se naći Liberalno/demokratska partija Čedomira Jovanovića, pokret Glas Nikole Samardžića, razni mladi lideri i grupe građana, ali i koalicija Tolerancija, koja okuplja manjinske stranke. Ova poslednja mogla bi biti ključna i omogućiti im ulazak u parlament pod daleko povoljnijim uslovima, predviđenim za stranke manjina – isto što bi se moglo desiti i Vojvođanskom frontu, koji okuplja Ligu socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, Vojvođansku partiju Aleksandra Odžića i Demokratski savez vojvođanskih Hrvata Tomislava Žigmanova. U niskom startu je i Stranka moderne Srbije koju najčešće predstavlja kopredsednica Tatjana Macura, a na borbu glasačkim listićima poziva i Zoran Živković, iako će njegova Nova stranka odluku o učešću doneti tek nakon raspisivanja izbora. Potpise za učešće na izborima trebalo bi da skupi i onaj deo pokreta Jedan od pet miliona koji je najavio učešće na izborima za čije bojkotovanje se zalaže, a spekuliše se i o pravljenju liste Srbija 21, ali i mogućem njenom „sabiranju“ sa nekom od već pomenutih opcija. Sve i da spisak izbornih lista bude rekordno dug, najava izbornog bojkota najvećeg dela realne opozicije, Vučiću je već napravila problem – osim što je naterala zapadne zvaničnike na učestalije kritike stanja u zemlji, oduzela mu je i jednu od važnijih tehnika skupljanja glasova i motivisanja sopstvenih birača da izađu na izbore. Jer, uobičajenu kuknjavu - „svi protiv mene jednog“ - ni otvaranje još tri nova Pink kanala ne bi moglo učiniti uverljivom ako je jasno da na izborima ne učestvuje demonizovani paket „Đilas, Obradović, Jeremić i Trifunović“. To bi, ipak, trebalo da bude samo sitna neprijatnost u odnosu na problem s kojim bi, prema nadi i planu bojkotaša objavljenom na subotnjem skupu, vlast trebalo da se suoči nakon izbora. Prema usvojenoj Deklaraciji, bojkotaši se obavezuju da će svaki pokušaj formiranja vlasti na osnovu rezultata „lažnih izbora“ smatrati aktom rušenja ustavnog poretka. U tekstu se navodi da će takvu vlast smatrati nelegitimnom i protiv nje će se boriti svim vrstama otpora i građanske neposlušnosti. „Nastavićemo borbu za slobodne medije i slobodne i poštene izbore svim raspoloživim legitimnim sredstvima sa ciljem demokratizacije Srbije“, navodi se u Deklaraciji. Dodaje se da će se suprotstaviti nasilju „posebno svakom ekstremizmu povezanom sa režimom“ i obavezuje na solidarnost u zaštiti svih ugroženih građana koji „se nađu na udaru pesnice vlasti zbog drugačijeg mišljenja ili kritičkog delovanja“. Naravno da je, u ovom trenutku, spremnost građana za građansku neposlušnost dosta upitna - kao što je nejasno koliko će, u uslovima medijske blokade, biti uspešna namera bojkotaša da građanima objasne zašto ne bi trebalo da idu na izbore. Uz sve to, nad glavom su im i unutrašnji sukobi i problemi koji nisu nestali tokom zajedničkog subotnjeg skupa i potonje protestne šetnje. Naprotiv. Konkretan plan kampanje trebalo bi da bude poznat nakon sastanka predstavnika celog bloka (oni kažu „cele opozicije“) koji bi, kako saznajemo, najverovatnije trebalo da se održi u ponedeljak. Do tada se razvijaju ideje - recimo, iz PSG je, kažu naši izvori, stigao predlog da se kampanja zove „Igraj se sam“, a u SzS su zaključili da nikako ne bi smelo da se desi da se priča samo o Vučiću („bojkot PROTIV“) već da je neophodno da se građanima objasni kako bi Srbija mogla da izgleda bez naprednjaka na vlasti („bojkot ZA“). Svesni su, kažu, da veliki deo Srbije nije ni čuo za ideju i smisao bojkota, pa su zbog toga već krenuli na teren da razgovaraju sa što više građana. Ima, međutim, i onih koji su spremni da bojkotuju izbore, ali ne i da se u tom obliku borbe udruže baš sa svakim. Primedaba je bilo odavno, naročito na relaciji građanska Srbija – Dveri, ali je, sudeći bar po Tviteru, ključnoj zameni za nedostajuće javne debate, ideološki sukob u opozicionom delu Srbije eskalirao nakon što se na govornici u subotu pojavio Slobodan Samardžić, nekadašnji istaknuti član DSS-a, danas lider Državotvornog pokreta. Jedna strana ga je optuživala da je „s Koštunicom rušio Đinđića, podržavao JSO, odobravao kad je Jočić rekao da od demokrata treba napraviti sanitarni otklon“ (Dragan Šutanovac) i optuživala ga kao „bivšeg Vučićevog koalicionog partnera“ (Goran Radosavljević, potpredsednik SDS). Odgovori su bazirani na drugim sećanjima: „Kad je trebalo biti vlast, nije smetao SPS, Koštunica, PUPS, a ni Palma. Sad kad treba biti opozicija bez mandata i privilegija, problem im je Slobodan Samardžić. Licemeri“, tvitao je Vladimir Todorić (NS). Sve to navelo je Đorđa Vukadinovića – koji se, inače, zalaže za izlazak na izbore - da pozove „one koji imaju svoje razloge protiv bojkota da ih pošteno iznesu, a ne da pravimo temu od Brke Samardžića“. Prema njegovoj oceni, sve vreme se „prvenstveno radi o borbi za primat unutar i oko Demokratske stranke“, u kojoj su svi drugi „pomalo kolateralna šteta“. Zanimljivo je i da je pojava Samardžića korišćena kao krunski dokaz da je SzS „desničarski“ i „proruski“, iako Državotvorni pokret nije deo tog Saveza, a na skupu su učestvovale i druge stranke koje ne pripadaju SzS, nisu desničarske, a zalažu se za bojkot: već pomenuti PSG, ali i stranke čiji predstavnici nisu izlazili na binu, SDS Borisa Tadića (u čije ime je prisutan bio Konstantin Samofalov) i NDMBGD (Dobrica Veselinović). Sudeći prema onome što nam je rekao Radomir Lazović iz NDMBGD, činjenica da predstavnici tog pokreta nisu govorili na skupu ne znači da su mu prisustvovali s pola volje i jednom nogom napolju: „Ne znam da li se ikada desilo da se ovako široki konsenzus napravi oko nekog pitanja. Sve opozicione organizacije, organizacije civilnog društva, međunarodna zajednica, ekspertske grupe, pa na kraju čak i sama partija na vlasti, složili su se da izborni uslovi nisu fer. Smatramo to jednom velikom pobedom“, ocenjuje Lazović i kao drugu značajnu stvar navodi to što su „gotovo sve opozicione organizacije odlučile da ne pristaju na lažirane izbore i fingirane demokratske procese“. A uz ocenu da je „početak odličan“, kaže i da će NDMBGD učestvovati u kampanji sa ostatkom opozicije, ali će nastaviti i svoje akcije koje su okrenute direktnom uključivanju ljudi, razgovorima na ulici i borbi za svakog čoveka. Halabuka nastala zbog neočekivane pojave Samardžića na bini nije, međutim, uspela da sakrije još jednu ozbiljnu opasnost koja preti ideji bojkota i njenim zagovornicima. Spekulacije prema kojima se deo SzS uveliko sprema za učešće na lokalnim izborima, prvenstveno u sadašnjim „opozicionim“ opštinama (Paraćin, Šabac), najpre su javno iznele omladinke iz „1 od 5 miliona“, a potom je takvim prognozama, tajanstvenom izjavom da će „biti doneta dobra odluka“, vrata otvorio Nebojša Zelenović, predsednik opštine Šabac i lider Zajedno za Srbiju (uskoro dela Ujedinjene DS). Ako bi do izlaska na lokalne izbore u sadašnjim „oazama slobode“ došlo, to, kako su nas u ponedeljak uveravali u SzS, ne bi bila zajednička odluka. Naprotiv - svako ko bi krenuo tim pravcem bi se „isključio iz Saveza“, govorili su naši sagovornici, dok je Vuk Jeremić u gostovanju u emisiji Pravi ugao objašnjavao da se „u bojkot lažnih izbora ne može ići dopola“. I bez mogućeg sukoba oko lokalnih izbora u pojedinim opštinama, odluka o bojkotu dovoljno je rizična, jer lako može voditi ka periodu još dubljeg mraka koji je već dobro obavio Srbiju. Nadu da će bojkot pokazati da vlast nema legitimitet, što bi je nateralo na brzo raspisivanje novih izbora pod fer uslovima, baš i ne podgreva podizanje aktivnosti SAD i EU oko rešavanja kosovskog pitanja. U NIN-u od 23. januara Tanja Fajon, predsednica odbora EP za stabilizaciju i pridruživanje Srbije EU, dala je i kriterijum legitimnosti vlasti – izborni odziv bar 40 posto upisanih birača. Vlast je, s druge strane, jasno pokazala da nema nameru, a možda više i ne može, da iole popusti i građanima vrati bar minimalan stepen političkih sloboda, što period dubljeg mraka pred svitanje čini gotovo neizbežnim. Tu dugo čekanu zoru neki će možda i (politički) dočekati, a u kakvim formacijama i međusobnim odnosima – tek ćemo videti. Ako ponavljanja parlamentarnih izbora ne bude, prva sledeća šansa za rasplet mogli bi da budu predsednički i beogradski izbori 2022.