Kako su nas oglodali do koske

Ovo što ste videli je tajna – nije se dogodilo. Ovo je vojna fabrika, pod strogom procedurom i bezbednosnim proverama. Zna se svaki pokret svakog radnika. Ali zna se i da su direktori i vlast oglodali fabriku do koske. I da je „sve tako kao što je Aca Obradović rekao“. Ali ne bi oni da govore pod imenom. Da, znaju, drže ih na uzici, kao ucenjenu glasačku mašinu kojoj overavaju ugovore, ako su poslušni, na svaka tri meseca. Da, istina je, kažu, vodaju ih okolo na mitinge podrške vladajućoj partiji. „Ali, to je ko hoće. Ko neće, nikom ništa. Nema ni posla.“ Zato radnici Krušika biraju da u ovoj priči za NIN ostanu anonimni. I svedoče tajno. Ćute javno. Evo zašto. Bilo je to kao u američkom blokbasteru. Dvadesetak pripadnika tajne policije u civilu sa dugim cevima upalo je u jednu od zgrada vojne fabrike Krušik. U toj zgradi bilo je najmanje 15 zaposlenih pred čijim očima se odigravala gotovo filmska scena. Ali, nije to bio film. NJihov dugogodišnji kolega je odveden. I nakon toga jednostavno nestao. Naredne tri nedelje njegovo ime niko od svedoka tog događaja nije pominjao. Niti je ikome prijavljen njegov nestanak. I mogao je, što se njih tiče, čini se, da nestane zauvek. Svedoci ovog događaja, zaposleni u fabrici Krušik, vladali su se po principu omerte, zakona ćutanja koji poštuje mafija. Ucenjeni, omalovažavani, obespravljeni radnici kažu: „Ali…, vi ne razumete! Ovo je vojna fabrika. Pravilo ćutanja je deo bezbednosnih uslova. U fabriku ne možete mimo obezbeđenja, a ni van nje.“ „Znaju oni sve o nama. I privatno šta ko od nas radi, kuda se krećemo i kome šta govorimo“, kaže jedna od dve radnice neposredno ispred kapija nekada moderne, moćne fabrike naoružanja, jedne od vodećih u Evropi, sada pred kolapsom. Radnici Krušika nisu deo isprepletane mreže interesa koju čine lobi trgovaca oružjem i predstavnici najviše vlasti. Kako su ih onda ubedili da ćute čak i u situaciji u kojoj nestaje njihov kolega? „Jednostavno, mogli su reći – ovo što ste videli je tajna – nije se desilo, i oni bi poslušali. Jer ovde je tajna sve“, kaže jedan radnik insistirajući, poput svih ostalih, na anonimnosti. Gotovo svi koje smo zaustavili tu na ulici nadomak čelične ograde, svedočili su u korist Aleksandra Obradovića. Anonimno, jer kažu nemaju rezervni plan kako da prežive ako ostanu bez posla. Kao alibi za ćutnju ređaju - računi, krediti, deca…, krediti, računi, školovanje u Beogradu, računi…., računi…, računi. A pretnja otkazom kao mač nad glavom. Ranka Savić je predsednica sindikata ASNS. Ona kaže da se ovih dana mnogo govori o poslovanju Krušika, mogućim koruptivnim radnjama i sukobu interesa u kojem učestvuju visoki srpski zvaničnici, ali da se ne govori i o zaposlenima u ovoj kompaniji. „Istine radi, i sami zaposleni ćute uplašeni od gubitka posla i odmazde ukoliko progovore“, kaže Savićeva za NIN. A u Krušiku, „nedostatak posla, kapaciteti se koriste sa manje od 20 odsto, nedostatak repromaterijala, veliki dugovi prema dobavljačima, kašnjenja isplate zarada i neuplaćivanje poreza i doprinosa i nerešavanje problema radnika na određeno vreme.“ I pored člana 37 Zakona o radu kojim je utvrđeno da radni odnos na određeno ne može biti duži od 24 meseca, u Krušiku na određeno radi 2.069 radnika. „Ugovori se potpisuju sa rokom od jednog do četiri meseca. Tačno 1.800 radnika radi na određeno vreme od dve do pet godina, njih 180 radi na određeno od pet do 10 godina i 89 radi kraće od dve godine“, kaže Savićeva. Uočavajući očigledno kršenje Zakona o radu i nastojeći da pomognu zaposlenima na određeno vreme, ASNS je pokrenuo inicijativu za prijem zaposlenih u stalni radni odnos. Uputili su dopis ministru odbrane Aleksandru Vulinu još 20. 12. 2018. Insistirajući na urgentnom rešavanju problema zaposlenih. Ministarstvo odbrane je naložilo Nadzornom odboru da reše problem. I, bivši direktor Krušika Mladen Petković, kao i sadašnji Vladan Lukić obećali su prijem 300 radnika koji rade na određeno duže od pet godina na sastanku sa predstavnicima ASNS. „Obećali ali ne i ispunili“, kažu u sindikatu. „Jer, radnike treba držati u strahu. Ako ne rade kako im je naloženo, moraju znati da mogu biti otpušteni po kratkom postupku.“ Evo kako taj strah izgleda na ulici Valjeva. „Ovo je malo mesto, sve se zna. Ne mogu da vam kažem ništa.“ „Nema imena? Ako mi napišete ime, bićete odgovorni za moj otkaz.“ „Radimo na određeno više od deset godina. Smenski rad, ali ostajanje prekovremeno se ne naplaćuje.“ Jedan od organizatora protesta u Valjevu, inače i sam radnik Krušika, kaže da je juče potpisao ugovor na dva meseca. „Dole se upada preko veze. Može posao, ali moraš nešto da uradiš za stranku. Taj Krušik sada je uglavnom glasačka mašina. Ako nećeš u stranku, a hoćeš posao, nezvanična cena za radno mesto je 2.500 evra. To ti je za ugovor o radu na određeno. Posle te produžavanjem ugovora drže u strahu, u nekom obliku zavisnosti koja se mahom zasniva na podršci stranci“, svedoči. On tvrdi da na dan kada Vučić ili SNS drže miting u Beogradu ili nekom drugom mestu, dobar deo pogona ne radi. Ostalim danima prikupljaju glasove, lobiraju za stranku uz priču da svako može da se zaposli ako želi da se učlani u stranku. Samo neki od tih radnika videli su oca ministra policije Nebojše Stefanovića. „To je vojna fabrika, na ulazu je obezbeđenje. Mi, radnici smo u pogonima, a ti ljudi prolaze u džipovima i ne zaustavljaju se. U ovim objektima radi veći broj radnika no što je predviđeno. To je važno zbog bezbednosti, jer čuli ste za slučaj Lučani. Sve mere u tehnološkom postupku moraju biti ispoštovane da ne bi došlo do eksplozije ili ekscesa, pošto se radi sa opasnim materijama. Zato je tačno definisan broj radnika, kao i količina materijala, baruta, dinamita… Više puta vojna kontrola je utvrdila da je broj ljudi veći od dozvoljenog, a i količina opasnih materija je veća od dozvoljene. Preko svega se prelazi jer fabrika nije u stanju da ekonomski zanovi objekte, da ih prilagodi potrebama tako da u velikoj meri to utiče na bezbednost samih radnika“, tvrdi radnik. On dodaje i da zbog dugovanja koje ima Krušik već pola godine radnicima ne obezbeđuju adekvatnu zaštitnu opremu, a po pravilu, kako navodi, nakon 18 meseci oprema bi trebalo da se menja. Ovaj radnik kaže da Krušik više od pola godine nema sredstva za zamenu opreme tako da radnici nekada nemaju firminu uniformu i prinuđeni su da rade u sopstvenoj. Zbog dugovanja Krušika, poslednjih mesec dana više od 60 odsto zaposlenih „leži“. Dolaze na posao iako im je rečeno da posla nema, jer kruže priče da će posla biti. „Daće nama Vučić“, kažu oni koji veruju u spasonosnu odluku samo jednog čoveka. Tvrde da je situacija takva jer je rukovodstvo poslovalo po principu sklapanja posla sa firmom GIM. Umesto u kasu kompanije, novac je odlazio u privatne džepove. „Nismo mi ludi. Vidimo mi poslove Slobodana Tešića“, kaže jedan od njih. „Ova firma pljačkana je decenijama. Toliko kontrole, tako striktne procedure, takve bezbednosne provere, a opljačkali im pred očima čitavu fabriku. Mora da je onda svako u tom lancu. Promeni se vlast i promene direktore i rukovodstvo. Ti direktori dovedu nove dobavljače, nove kupce. A princip je isti. Sve u džepove pojedinaca, malo u državnu kasu. Zato se i ne ulaže u fabriku. Trpezarije, svlačionice su u užasnom stanju, šetaju se pacovi, objekti su neuslovni“, kažu. Stariji zaposleni veruju da će ovakva situacija, u kojoj radnici nemaju posla, ali ipak im se produžavaju ugovori, trajati sve do izbora, a da će nakon njih uslediti otkazi. Tu ih drže samo da bi sutra dali glas. O poslovima GIM-a tvrde dovoljno jasno govori državni revizor koji je prošle nedelje dao izveštaj. Radnicima je predstavljeno da je 2018. bila rekordna godina, proizvodnja u Krušiku najveća u istoriji. Za tu istorijsku godinu radnici nisu dobili nikakav bonus. Sada, dve godine kasnije, najavljeno je smanjenje plate za 100 evra u proseku. „Politika je uspela do te mere da iskoristi profit same fabrike da je dovela u pitanje njeno postojanje. Vidimo da se tu rade kriminalne stvari. Otac ministra Stefanovića je iz mesta blizu Valjeva i kažu da je zainteresovan za kupovinu Starog doma Vojske ili Oficirskog doma u Valjevu, koji je u vlasništvu grada. Ta moguća kupovina se dovodi u vezu sa jednim članom gradskog veća kojeg zovu popularno Teča, inače, radi se o teči ministra Stefanovića. „Ova priča vam dovoljno govori na koji način ljudi doživljavaju postavljenja i kako se u ovom gradu dolazi do pozicija“, kaže jedan od zaposlenih. Čovek o kojem govori inače je penzioner i postavljen u Gradsko veće po dolasku SNS-a. Zašto se u ovom gradu ćuti o malverzacijama? „Pa da li vi znate da smo mi saznali iz NIN-a da je radnik Krušika uhapšen?“