Kapitalizam, sam

Branko Milanović nas je nazivom svoje nove knjige Kapitalizam, sam podsetio da je prvi put u istoriji jedan ekonomski sistem uspeo da, gotovo bez izuzetka, osvoji ceo svet. Samo je on ostao na sceni od istoka do zapada, od severa do juga. Nema konkurenciju, sve ostalo je otišlo na otpad propalih ideja i koncepata. Pobedio je ne vojnim putem, već nadmoćnim ekonomsko-socijalnim rezultatima. Pokazao se daleko efikasnijim u stvaranju dohodaka i bogatstva od socijalizma, koji mu je decenijama bio jedini konkurent. Zasnovan na kombinaciji uglavnom privatnog kapitala, slobodne radne snage, tržišnoj privredi i profitnom motivu, uspeo je nešto što nijedan socijalizam nije: da angažuje u procesu učenja i rada milione ljudi, koji su, u sopstvenom interesu, težili da daju maksimum. Sa druge strane, socijalizam je, na osnovu državne svojine, pokušavao da se osloni na pamet malog broja partijski jakih kadrova, što nije moglo dobro da se završi. Nikoga nije ozbiljno zanimala racionalnost poslovanja, ni radnike, ni direktore, pa je sistem zapeo prilikom prelaza iz jednostavne u složenu privredu. Mnogi komunisti su shvatili da je tržište daleko efikasnije od centralno-planske privrede, pa se eksperimentisalo sa uvođenjem tržišnih elemenata (Jugoslavija, Mađarska, Poljska), ali uvek nedovoljno, uvek malo. Tržište se uvodilo kod robe, ali ne i kod kapitala, radne snage, deviza... I nije išlo. A puno tržište nije bilo politički prihvatljivo pošto to više ne bi bio socijalizam. Samo je Kina učinila i taj korak, pa je svesno, bez revolucije, otišla u kapitalizam predvođena komunističkom partijom. Ideali miliona ljudi o jednakosti i pravdi ostali su neispunjeni. Osnovno rukovodno načelo kapitalizma je vezivanje nagrade za zaslugu – koliko daš toliko i dobiješ – odnosno na delu je meritokratski princip. Ne dobija novac onaj ko je lep ili plemićkog roda već onaj ko daje bitan doprinos stvorenom dobru. Takva veza dala je velike ekonomske rezultate. Priče o permanentnoj krizi kapitalizma su ili tlapnja neznalica ili produkt ideološkog, neokomunističkog uma. Ništa nije dalje od istine. Dohoci u celom svetu dosta brzo rastu, i Afrika je krenula, a za poslednjih par decenija iz ekstremnog siromaštva je spasena milijarda ljudi! To se valjda ne smatra važnim i vrednim pomena u levici naklonjenim medijima, a radi se o epohalnom dostignuću: od 10 ljudi u svetu oko 1980. jako siromašno bilo je četvoro, a danas je samo jedan. Danas se na kapitalizam puca sa levice kao na sistem sa prevelikom nejednakošću. Navede se nekoliko podataka o nejednakosti raspodele dohodaka ili imovine i kaže – eto vidite – a da se ne navede koliko bi to trebalo da bude. Zanimljivo je da nikome ne smetaju bogatstva pevaljki ili fudbalera, ali da mnogima pada mrak na oči kada su u pitanju biznismeni ili, ne daj bože, bankari. A i oni mogu da daju ogroman doprinos. Na primer, Ilon Mask je za desetak godina od „Tesle“ sam napravio kompaniju vrednu sto milijardi dolara, pa zar nije pravo da jedan dobar deo bude njegov? Ili Stiv DŽobs sa Eplom, Bil Gejts sa Majkrosoftom... Svi oni su stvorili ogromne vrednosti za nas potrošače, pa je prirodno i da dobro zarade. Kapitalizam svakako nije savršen sistem. Mnogi pokušavaju da se kod države izbore za nezaslužene privilegije i tako obogate. Drugi pokušavaju da postanu monopolisti i tako ostvare netržišne rente. Ni školski sistem obično ne obezbeđuje dobro obrazovanje, pa deca iz siromašnijih kuća ne dobiju pravu priliku u životu. Vrlo brzi tehnološki napredak favorizuje kroz visoke zarade one najbolje pripremljene. Svi ovi i drugi momenti ne bi trebalo da izazovu negativnu reakciju na kapitalizam, čak ni previsoko oporezivanje koje bi svakako smanjilo motivaciju za dobar rad. Ne treba uklanjati simptome već rešavati fundamentalne probleme: unapređivati prosvetni sistem (umesto stalnih praznih priča o reformama), odbiti prijatelje vlasti sa državnih jasala, boriti se protiv svih monopolista i slično. Srbiji je potrebno više kapitalizma, ali boljeg.