Vlada bez države

Novi irački premijer konačno je stupio na dužnost. U zemlji u kojoj parlamentarne partije jedva da su se dogovorile ko ima većinu, što je po ustavu uslov da predlože kandidata za predsednika vlade, nijedan dogovor nije lako postići. Mohamed Teufik Alavi ipak je prihvatio da zameni Adela Abdula Mahdija, koji se zbog demonstracija povukao sa tog mesta još pre tri meseca. Sada je prvi zadatak formiranje vlade u narednih mesec dana, a potom organizovanje izbora. Demonstranti su, navodno u Alaviju, dobili podršku ili bi on želeo da se tako predstavi. Odmah po imenovanju je izrazio podršku protestima i zatražio pravdu za stotine demonstranata koje su ubile snage bezbednosti od početka protesta u oktobru. „Obećavam da krv demonstranata i naših snaga bezbednosti neće biti uzalud prolivena. Napadači i kriminalci će platiti račun i biće privedeni pravdi“, rekao je on u svom prvom obraćanju naciji. Mnogo je toga obećao, bolju budućnost, radna mesta i borbu protiv korupcije, baš sve što su zahtevi demonstranata. Ali već tokom tog govora počele su i demonstracije protiv njega. Problem je u tome što je sam Alavi deo upravo te elite protiv koje su pokrenuti protesti i kojoj se šalju poruke da treba da se skloni. Nekadašnji ministar komunikacija u vladi premijera Nurija al Malikija, rođak bivšeg premijera Ijada Alavija, napustio je vladu pre sedam godina, ne želeći, kako je rekao, da trpi pritiske i bude deo vlade koja toleriše korupciju. Sada se vratio kao privremeni premijer i to u trenutku kada su na ulicama demonstracije, a nezadovoljstvo prisustvom strane vojske sve veće. Vlada nema kontrolu nad celom teritorijom, niti moć nad onom koju kontroliše. Posle ubistva iranskog generala Kasema Solejmanija na aerodromu u Bagdadu, početkom, godine, porastao je pritisak da se iz zemlje izbace i preostali američki vojnici. Parlament je čak to i zatražio, ali Vašington očigledno nema nameru da takve zahteve ispunjava. Donald Tramp poručio je da se neće povući i da je spreman da, ukoliko bi bio primoran na povlačenje, uvede sankcije i ukine vojnu pomoć od 250 miliona dolara. Iračka vlada bi u takvom scenariju zaista ostala bez ozbiljnih sredstava. Ne samo da bi prestala američka finansijska podrška, već bi mogle biti uvedene i sankcije na naftu. Mark Esper, američki ministar odbrane, jasno je poručio: „Ne postoji odluka o povlačenju. Nemamo nikakvih planova za odlazak.“ Američke snage su pritom prisutne na poziv same iračke vlade, koja nije mogla da se izbori sa Islamskom državom. Vojno prisustvo u Iraku previše je važno za Ameriku. Tu je još uvek ne do kraja uništena Islamska država, čije su se preostale grupe povukle, ali nisu neaktivne. Tokom prošle godine izvele su preko 700 napada. One bi lako mogle da se ponovo aktiviraju, a to bi bio težak poraz posle već proglašene pobede prošlog proleća. Irak je važan i zbog Irana, to je pozicija sa koje je moguće kontrolisati situaciju, osim toga ukoliko bi se američke snage potpuno povukle, iranski uticaj lako bi mogao da se proširi toliko da Teheran potpuno preuzme kontrolu. Bagdad se ionako guši u sopstvenom haosu, stopa nezaposlenosti je velika, ekonomija rasturena, a po korupciji nalazi se na 12. mestu liste Svetske banke. U zemlju se slije oko 60 do 70 milijardi dolara godišnje od prodaje nafte, ali u budžet malo toga stigne, pošto se u međuvremenu izgubi u lancu podmićivanja. Protesti koji su počeli jesenas sa zahtevima za smenu vlade, još uvek traju, ali vlada nije uspela da nađe pravo rešenje. Naprotiv, do sada je u sukobima sa policijom život izgubilo više do 500 ljudi, a oko 17.000 je povređeno. Na to su sada počeli i pozivi na demonstracije protiv američkog prisustva, koji stižu od šiitskog propovednika Moktade el Sadra. On zahteva zatvaranje baza, zabranu korišćenja vazdušnog prostora, raskidanje svih ugovora, uz to je pozvao sve paravojne snage da se ujedine. To je dodatni pritisak u zemlji koja ne može da utvrdi ni većinu u parlamentu. Od ulaska američkih snaga 2003. do danas preko Iraka su prošle nebrojene vojne i paravojne formacije, uključujući i ID koja je uporište našla baš tu, da bi se na kraju stvorila vlada koja ni danas zapravo ne kontroliše zemlju. Nevolje oko izbora novog premijera, kao i sam izbor, samo su pokazale koliko je teško postići bilo kakvu saglasnost u parlamenti koji je, kao i sama zemlja, duboko podeljen.