Žare, učitelj čestitosti

Na već čuvenoj fotografiji prve redakcije Vremena iz jeseni 1990. vidimo sve novinare osnivače novog nedeljnika. Većina njih su odmetnuti ninovci, i svi su manje-više zvezde, otmeni prinčevi i princeze tadašnjeg beogradskog žurnalizma. Manjina je došla iz drugih redakcija, među njima i Dragoljub Žarković. I ti drugi su vrlo ugledni novinari, neki već skoro bardovi, ali jezgro je prebeglo iz Cetinjske pod paljbom egzekutora „antibirokratske revolucije“. Hoće li te nove, male, drčne novine preživeti, hoće li steći neku pažnje vrednu istoriju, to niko još ne zna. Rodilo se, valja ga ljuljati, pa kako bude. Ima nešto, bar jedna stvar, koja je u tom trenutku još manje dosegljiva imaginaciji i predviđanju: da će baš Dragoljub Žarković biti taj koji će najdublje obeležiti Vreme, da će on biti onaj jedini čovek za kojeg se bez baš imalo sumnje može reći da bi, da je kojim slučajem u nekom od bezbrojnih kriznih trenutaka odustao, sa sobom u nepovrat odneo i Vreme. Bez bilo koga drugog sa one zajedničke fotografije osnivačkih očeva i majki se nekako možda i moglo – više njih će, uostalom, prilično brzo na ovaj ili onaj način napustiti taj praprizor – ali bez Žareta ne. Nisam bio tamo da svedočim tom trenutku, ali jasno ga vidim: stvari polako odlaze u tandariju, osipaju se i pare i ljudi i vera u mogućnost preživljavanja, neko će morati da podmetne leđa od sada pa do ko zna kad, bez ikakvih garancija uspeha, inače je bolje odmah zatvoriti radnju. A ko to da bude ako ne čovek koji je inače, kao višestruki otac, navikao da brine o drugima više nego o vlastitom malom probitku? U Vremenu objavljujem od 1991, ali u redakcijskom životu sudelujem „tek“ negde od jeseni 1994. U doba kada sam se usidrio u Mišarskoj kao u jednoj od ključnih adresa svog života, Žare je već uveliko alfa i omega redakcije, neko ko se za sve pita i ko o svemu vodi računa – od uređivanja lista i borbe s besparicom pa do ličnih problema i kreativnih mušica i poslednjeg od poslednjih honoraraca. Neobičnog saradnika prima s toplinom i entuzijazmom, taktično nastojeći da od mene napravi „pravog novinara“, čemu se ja odlučno odupirem; kad vidi da je možda stvarno bolje kako ja hoću nego kako on misli, ne iživljava sujetu nego traži i pronalazi način kako da to upotrebi za dobrobit novina. To, uostalom, radi i u svim drugim situacijama; ne verujem da sam upoznao i da ću upoznati čoveka koji toliko vodi računa o „široj slici“, zanemarujući sve što je nevažno, na čelu sa privatnim pizmama i kapricima, svojim i tuđim. Pokušavam u ovom kratkom zapisu reći ponešto što o Žaretu možda ne znate. Jer računam da o tome da je bio oličenje plemenite plejade velikih novinskih urednika, da je bio jedan od najboljih, najpronicljivijih i nikako na poslednjem mestu najčestitijih srpskih novinara – već sve znate. Mada, opet, nikada nije zgoreg ponoviti, jer ovde ne samo da se poslovično brzo smrkava (pa se kokošijoj pameti rano žuri na legalo) nego i svako pamćenje kratko traje, svako osim zlopamćenja. Jeste, bio je nama u Vremenu Žare i otac i majka i drug Tito i svašta još, i jeste Vreme njegovo životno delo, ali ne završava se tu njegova misija niti priča o njemu: Dragoljub je Žarković bio i biće Neko i Nešto i srpskom novinarstvu, javnom i društvenom životu i, dakako, srpskoj kulturi: diskretni, nenametljivi, autoironični učitelj postojanosti i čestitosti, u životu i u poslu. Mnogo sam ga voleo i mnogo će mi nedostajati.