Misterija reciprociteta

Kosovo treba da ukine taksu na robu iz Srbije, bez sprovođenja reciprociteta. Ne samo da suspenduje taksu, već da je potpuno ukine, neočekivana je poruka novog svetskog frontmena za kosovski problem Ričarda Grenela koju je Radiju Slobodna Evropa na albanskom preneo njegov portparol Dik Kastin. Ovim visokim tonom specijalni izaslanik američkog predsednika za pregovore Beograda i Prištine brzo je eliminisao mogućnost da se potencijalni izaslanik EU nametne kao vodeći medijator pregovora. Tokom prve posete Prištini, pa Beogradu, visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost EU Đozep Borelj najavio je mogućnost imenovanja izaslanika, nakon čega su u javnost procurile dve opcije - nemački diplomata Kristof Hojzgen i slovački zvaničnik i nekadašnji visoki predstavnik za BiH Miroslav Lajčak, obe po ukusu nemačke kancelarke Angele Merkel s kojom će se i srpski predsednik uskoro sastati istim povodima. Boreljova poseta usledila je nakon Grenelove, a tik pre nego što su se Samoopredeljenje i Demokratski savez Kosova dogovorili o vladajućoj većini. Obe posete na svoj su način prekretnice. Borelj je posle duge neizvesnosti o tome da li Balkan još zanima bilo koga u EU, kazao da je ta regija prioritet njegovog mandata i da je cilj da se nerešena pitanja reše jednom zauvek, ali je Španac istovremeno i jedini visoki zvaničnik EU koji je u Prištini podsetio da još uvek pet članica Unije ne priznaje kosovsku nezavisnost. Žustri Grenel ponet zadovoljstvom zbog dogovora o uvođenju, doduše još neizvesne, avionske linije između Beograda i Prištine koju je naročito pohvalio i njegov šef Donald Tramp, prvi je zapadni zvaničnik koji je nakon više od godinu dana u Prištini javno izgovorio: takse moraju da se ukinu. Takođe je prvi koji je od Beograda otvoreno zatražio da stopira kampanju povlačenja priznanja. Aleksandar Vučić odgovorio je, doduše, da ne može „tante za kukuriku“ i da između ta dva ne postoji znak jednakosti, ali „uzbuđenje i energija“ koje je Grenel kazao da oseća u vezi sa postizanjem dogovora „o ekonomiji i napretku mladih“ dok politiku, kako tvrdi, ostavlja dvema stranama - ubrzo su počeli da daju rezultate. Premda je značenje reciprociteta postajalo sve misterioznije. Tromesečno čekanje na vladu okončano je, naime, svega nedelju dana iza tih energičnih poseta, a kosovski premijer Aljbin Kurti porekao je da u njegovoj vladi neće biti predstavnika Srpske liste. „U mojoj vladi ministar iz srpske zajednice mora biti stvarno predstavnik Srba sa Kosova, a ne predstavnik Srbije kao države. Ja nemam problema sa strankom SL zato što je ona srpska, nego zbog toga što ona nije stranka“, kazao je Kurti u intervjuu NIN-u u oktobru prošle godine. Pošto je ova lista osvojila svih deset mandata rezervisanih za srpsku zajednicu ministre je, ipak, po Ustavu Kosova, morao da imenuje odatle. Dalibor Jevtić i Ivan Milojević, jedan zadužen za zajednice i povratak, a drugi za regionalni razvoj, postali su ministri, ali SL nije ušla u koaliciju sa Samoopredeljenjem i DSK, što je bio slučaj u prethodnim vladama. Za razliku od Ramuša Haradinaja, na primer, Kurtiju tih deset glasova nije bilo potrebno za skupštinsku većinu, što ga istovremeno u donošenju većine zakona čini slobodnim od volje Beograda, ali i neslobodnim unutar kabineta u kome sede ministri koji su ostali na strani političkog protivnika. Zvaničnici Samoopredeljenja su najavili hapšenja aktuelnih ministara „ako oni budu vređali građane Kosova“ i targetirali su kao cilj promenu Ustava da bi eliminisali ministre iz SL. Ali im je za takvo šta, ipak, potrebna saglasnost Srba. Kurti planira da održi obećanje o ukidanju stopostotnih carina na robu iz centralne Srbije, uz reciprocitet na koji je u oktobru ovako gledao: „Ako roba sa Kosova sa obrascem u kome piše Republika Kosovo ne može ući u Srbiju, onda neće ni srpska roba moći da uđe na Kosovo.“ Nakon Grenelovog upozorenja, zamenik novog kosovskog premijera Haki Abazi, za NIN tumači reciprocitet drugačije - to predstavlja niz mera koje se koriste u međunarodnim odnosima i reč je o pragmatičnom pristupu. „Od Srbije se očekuje da se izjasni o prekidu kampanje protiv novih priznavanja i sabotiranja državnosti Kosova. Postoji velika volja za rešavanje otvorenih pitanja na Balkanu i tome smo posvećeni svi. Naravno, za stvaranje održivih rešenja svaka strana ima različite pozicije i instrumente“, kaže Abazi. Ključni instrument Srbije - ispodpolovičan broj glasova članica Ujedinjenih nacija koje bi podržale ulazak Kosova u tu ogranizaciju, a do koga se došlo brojnim povlačenjima priznanja - zvanični Beograd se zasad opire da izjednačava sa uvođenjem taksa na čemu Priština insistira zajedno sa zapadnim partnerima. Za Beograd u istoj ravni su dve kampanje - za priznavanje i za povlačenje priznanja, a reciprocitet se, prema najsvežijoj izjavi predsednika Srbije, mora odnositi na obavezu Prištine da oformi Zajednicu srpskih opština (za koju je Kurti NIN-u kazao da je protivustavna) i ispoštuje druge obaveze iz Briselskog sporazuma. Priznao je, međutim, Vučić da će „svako rešenje koje bude dolazilo spolja podrazumevati ovako ili onako priznavanje nezavisnosti“. Zato, kako je kazao, treba da se pronađe forma normalizacije koja bi išla bez toga ili ponudila nešto dobro Srbima. Na formi koju Beograd, dakle, još uvek nema, radio je, u međuvremenu, i drugi ešalon funkcionera Srpske napredne stranke najavama da je do sada nezamislivo i članstvo Kosova u UN moguće, ali ne tako „da Srbija od toga nema ništa“ (narodni poslanik Dragan Šormaz). Za Slavišu Ristića, samostalnog narodnog poslanika iz Zubinog Potoka i lidera Narodnog pokreta Srba sa KiM „Otadžbina“, reciprocitet je reč kojom se trenutno vodi bitka za prednosti uticaja, ali i niz mera kojima bi se mogao, i izvesno hoće, praviti problem Srbima na KiM. „Jedna od njih je obaveza uzimanja kosovskih dokumenata koje veliki broj Srba nema, a među njima i ja, kao i moja porodica. Ili, pak, prebacivanje na kosovske registarske tablice. A verovatno i na promet i označavanje robe s Kosova.“ Ristić, takođe, strahuje da se, iako izgleda kao svojevrsna pomoć, Grenelova poslednja poruka svodi na obavezu koja će uslediti posle izbora - potpisivanje sporazuma i de jure priznanje Kosova. „Iz iskustva ne mogu biti optimista, naročito kada ustupci dolaze sa američke strane. Nijedan lider na Kosovu nije imao samostalnost od SAD i to je i sad slučaj. A mi svi gledamo samo u kojoj ćemo državi na kraju živeti – u Srbiji ili u Velikoj Albaniji. Ovo drugo je, sudeći i po pomoći koja se Vučiću sa Zapada čini da bi legitimisao predstojeće izbore posle kojih treba da potpiše sporazum, sve izvesnija opcija.“ Ubrzavanje procesa onim tempom koji odgovara takmičarski nastrojenim silama u čiji bi spoljnopolitički uspeh trebalo da se beleži postizanje sporazuma, dijalog u realnosti čini sve arbitrarnijim i uvodi u još veću tajnovitost. Uz uobičajeni manir, da se briselski razgovori vode bez poznatog institucionalnog plana, moguće je tumačiti samo tokove raspoloženja. Trenutno se radi na odobrovoljavanju pregovarača i javnosti, a verovatno baš u pravcu resetovanja razgovora na principe od 2012. do 2014. što tink-tenkovi sa Zapada najavljuju kao cilj. Valja podsetiti da je baš u tom periodu, uz sve sporazume potpisane pre, dramatično promenjena pozicija Srbije koja je pristala na prvi krovni sporazum, „ugurala“ Srbe na lokalne izbore, integrisala sudstvo i policiju i praktično prihvatila postojanje od države odvojenog sistema na KiM. Što je dobra vest samo ako bi i povratak tim bivšim principima počeo od reciprociteta - jednako dramatičnih ustupaka Prištine.