Korupcija, beda i beščašće

U korenu planetarnog talasa nezadovoljstva i protesta je, pored siromaštva i političke obespravljenosti, korupcija, posebno ona „visokonaponska“ politička. Očito da između autoritarnih vlasti, korupcije i siromaštva ima neka tajna veza. Za razliku od, recimo, Rumunije u kojoj je došlo do rasta indeksa demokratije zbog masovnih protesta protiv korupcije koji iznude i kakve-takve smene na tronu vlasti, apatičnost građana i treniranje strogoće i potkupljivost vlasti vratili su Srbiju u status poluslobodne zemlje. Kada kažem korupcija mislim na daj-dam odnos, na svako svesno i namerno kršenje principa nepristrasnosti koje za cilj ima da se za učinjenu uslugu stavljanja u povoljniji položaj dobije nadoknada ili protivusluga. Zvuči poznato: ja tebi donaciju u izbornoj kampanji a ti meni naredne godine (da se Vlasi ne dosete) posao na tenderu. Najrazornija sistemska, politička korupcija je ona kojom se sve kupuje i prodaje - zakoni, sinekure, časti i zvanja. Sklon sam zato da u korupciju uključim i trgovinu uticajem i konflikt interesa. Arhitekta ili bankar koji nakon obavljanja javne funkcije sutradan krenu da privilegovano posluju kao privatnici u resoru u kome su do juče branili javni interes ili dobijanje poslova posredovanjem uticajnih očeva i sinova su bar predvorja korupcije. Afere, poput Krušika ili Jovanjice su više nego ilustrativan primer. Da ne prejudiciram, kad je o njihovom sadržaju reč, na delu je, najblaže rečeno, poslovna povezanost i trgovina uticajem koji obezbeđuju selektivne prednosti i koruptivnu korist. Ili bar očiti poslovni i politički promašaji na štetu javnog interesa, kao u slučaju večnih direktora na čelu javnih preduzeća. Korupciju vidim i u osnovi široke mreže političkog klijentelizma i partijskog zapošljavanja kojom se zarobljava država i suspenduje demokratija. Stotinak hiljada biranih funkcionera i postavljenih njihovih pomoćnika i savetnika i bar trostruko veći broj običnih zaposlenih, neretko bez realnih poslova i zadataka, govore o razmerama trijumfa političke podobnosti i poslušnosti nad sposobnošću i poslovnom logikom. Korupcija je očito skupa i razvojno štetna, ali isplativa za svoje nosioce i korisnike, koji se vešto „ugrađuju“ u čemu treba tražiti i razlog za njeno žilavo održanje, posebno uspešno u siromašnim društvima. Odgovornost, ona politička bar, znači spremnost da pružite odgovore na pitanja u javnosti vidljivom procesu argumentovane rasprave, a onda i omogućite utvrđivanje eventualne krivice. Radi se o elementarnim pitanjima tipa ko je i za čiji interes rušio po Savamali, šta je u osnovi derogiranja obrazovanja i masovne kupovine diploma, odnosno ko su naručioci, korisnici i izvođači ovih besramnih radova? Posledično, i pored šume donetih antikoruptivnih propisa i zakona, strategija i formiranih institucija, sa 39 od idealnih 100 bodova Srbija tavori godinama na sredini liste od 180 zemalja u zoni koju odlikuje postojanje sistemske korupcije. Polazna podrška građana najavljenoj borbi protiv korupcije – nultoj toleranciji na korupciju, koja je visoko podigla rejting Vučića nije iskorišćena za redukovanje korupcije. Ko se još danas seća sage o 24 sporne privatizacije, ili spektakularnog hapšenja Miškovića i pita za mnogo upitnije njihove efekte i epiloge? Primera radi, isti mehanizam se video i kod izmene 4 zakona iz oblasti finansiranja kampanje i sprečavanja zloupotreba javnih resursa u partijske svrhe, pri čemu nisu otklonjeni ni problemi poput farse uplaćivanja priloga od strane korisnika socijalne pomoći. Jasno je danas da bez političke volje i procedura za utvrđivanje odgovornosti, odnosno zazora od reakcije autonomnih institucija i građana nema redukcije korupcije, kao ni pratećih fenomena sukoba interesa, političkog klijentelizma i partijskog zapošljavanja. Deklarativna borba je svakako poželjna i politički naplativa, pre svega ako se svodi na selektivnu i kontrolisanu primenu. U fokusu, pre svega onom medijskom, jesu protivnici i rivali, a radi uverljivosti u vremenima kampanje i „mangupi iz naših redova“. Po pravilu, popusti se privremeno pod pritiskom javnosti da bi, u logici uzajamne lojalnosti, naš „krivac“ izronio na nekom drugom položaju vlasti. Kontrola nad institucijama sprovodi se kroz kontrolu nad mehanizmom izbora članova njihovih upravnih tela. Agencija za borbu protiv korupcije je dovoljno ilustrativan primer. Željeni efekat je stvaranje utiska o pravednosti vlasti koja „ni po babu ni po stričevima“ goni i presuđuje. Nisu ključni problem, iako zaista ruže sliku korumpirane, „ulične birokrate“ - predstavnici sistema dostupni običnim građanima, poput policajca, lekara, profesora ili carinika. Riba smrdi ako se ne očisti, a čisti se od glave. U poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, Komisija je, u diplomatskom, ezopovskom maniru izražavanja, istakla da „politički uticaj kod zapošljavanja državnih službenika na visokom položaju i dalje izaziva ozbiljnu zabrinutost, i da se zakonom predviđen postupak zapošljavanja, zasnovan na zaslugama, ne poštuje uvek“. Umesto toga, odredba u zakonu koja dozvoljava imenovanja na položaj „vršioca dužnosti“ (v. d.) na šest meseci (sa maksimalnim produženjem od tri meseca) često se zloupotrebljava. To je imalo za posledicu veliku fluktuaciju zaposlenih u v. d. stanju, njihove smene i razmeštaje i gubitak institucionalnog pamćenja. Šta reći (a ne zaplakati) na podatak od marta 2019. godine, da se svih 63 odsto popunjenih radnih mesta na visokom položaju obavlja u svojstvu vršioca dužnosti. Svako iole domišljat će lako dokučiti razlog i primenjenu taktiku – kad nekom daš poziciju i privilegije, a dovedeš ga istovremeno u opasnost da ih izgubi svaki čas, lako ćeš ga učiniti poslušnim. Cinici bi rekli držati ga na kratkom lancu. To što mnogi od njih opstaju na pozicijama u tom, „privremenom statusu“ godinama je neka druga priča uslovljena često neposedovanjem odgovarajućih znanja i kvalifikacija. Nagradno pitanje glasi: Šta radim da se zadržim na privremenoj poziciji za koju baš i nemam neke reference? Grešim li ako kažem da je odgovor - ispunjavam bez pogovora želje onih koji su me postavili. Na dnu piramide su građani sviknuti na koruptivno preživljavanje i prinuđeni da kupuju radna mesta i učlanjuju se u stranke. Istovremeno, oni su u strahu da otvoreno podrže retke uzbunjivače. O tome govori primer Aleksandra Obradovića i Krušika. Zaključiću ovaj tekst konstatacijom da se, kao na vrhu piramide sa privremenim postavljenjem na mesta v. d. direktora, tako i na njenom dnu, uslovljavanjem produženja privremenog posla i njegovog prevođenja u stalni radni odnos, odgovarajućom podobnom partijskom ili sindikalnom članskom kartom, postiže isti cilj - proizvođenje straha i uterivanje u poslušnost. Da se na kraju vratimo na početak ove priče pitanjem kakve su to države u kojima ne želi da ostane, ako baš ne mora, većina mladih? I ne samo mladih. Odgovor je neuspešne, zarobljene i korumpirane države u kojima će, ako se ovako nastavi, ostati samo oni na vlasti i mi koji nemamo gde.