Rumunija, ipak, nije daleko

I ja se, kao g. Milićević, iskreno nadam da ću poslednji put morati da učestvujem u banalnim, politikantskim raspravama kao što je ova koju je sam g. Milićević pokrenuo. Najpre, otkrili smo tajanstveni „metod“ koji je g. Milićević primenio u iznalaženju svojih brojki i (pogrešnih) zaključaka do kojih je došao i moram reći da mi ovaj metod deluje neozbiljno, da ne kažem komično, s obzirom na to da zvanični, egzaktni, precizni i pouzdani podaci o zaradama i strukturi bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) postoje na veb-stranici Evrostata. Mislim da nema potrebe da o tome diskutujem kao i o neumesnim podmetanjima i insinuacijama g. Milićevića u drugom delu njegovog odgovora, kojima potvrđuje moj inicijalni zaključak o njegovoj političkoj, ne naučnoj i stručnoj motivaciji, za ovu polemiku. Gospodin Milićević tvrdi da su podaci Evrostata „nepotpuni“, jer navodno ne pokazuju učešće tzv. bruto 2 zarade (kao da to išta menja smisao i pogrešnost njegovih stavova). I ovo je još jedna njegova netačna tvrdnja jer u tabeli, koju NIN nažalost nije mogao da prikaže u celosti, a koju sam referisao u objavljenom odgovoru, Evrostat je prikazao podatke i o bruto 2 zaradi, što se može videti iz priložene tabele o učešće bruto 1 i bruto 2 zarade u BDP-u za 2018. godinu. Ako bismo posmatrali bruto 2 zaradu, argumentacija i izvorna teza g. Milićevića i dalje ostaju ne manje pogrešne. Učešće bruto 2 zarade u BDP-u Rumunije (39,9 odsto) nije „veoma malo“ i približno je isto kao u Srbiji (ne ekstremno niže kao što iznova tvrdi). Takođe, podaci u izvornoj tabeli Evrostata pokazuju da je Rumunija smanjivanjem učešća doprinosa na teret poslodavaca u BDP-u (od 5,3 procentna poena u periodu od 2008), kao i učešća profita vlasnika kapitala u BDP-u (smanjenje od 1,7 procentnih poena) i ostalih poreza (smanjenje od 0,1 procentnog poena), povećala učešće bruto 1 zarade u BDP-u za 7,1 procentni poen. Dakle, razlike imeđu Rumunije i Srbije nemaju veze sa računovodstvom (a najmanje sa kafanskom politikom) već sa pitanjima koja očigledno prevazilaze stručne kapacitete g. Milićevića, a to su fiskalna politika, poreska opterećenja na zarade i investiranje u ljudski kapital (human capital). Takođe, podaci Evrostata potvrđuju da su iskustva Rumunije i te kako relevantna za nas i primenljiva, bilo da koristimo bruto 1 ili bruto 2 zaradu za komparaciju Rumunije i Srbije. Dakle, teza g. Milićevića o nemogućnosti primene iskustava Rumunije u pogledu rasta zarada radnika u Srbiji je i dalje – pogrešna. I da zaključim: prostor za povećanje zarada postoji baš tamo gde ga je i Rumunija pronašla. Smanjivanjem poreskih opterećenja na zarade, Rumunija je omogućila da se oni delom preliju u povećanje neto zarada radnika. Pored navedenog, postoji i drugi način tj. prostor za povećanje zarada i on se krije u kapitalnom delu BDP-a i jednom drugačijem trade-off-u između rada i kapitala u raspodeli BDP-a što je usko vezano sa pitanjem povećanja minimalne zarade radnika, kao i fiskalnim i makroekonomskim limitima povećanja zarada zaposlenih u sektoru države. Dakle, Rumunija nije „daleko“, već nam je zapravo vrlo bliska i iskustva našeg suseda jasno ukazuju da prostor za povećanje zarada postoji i treba ga odgovarajućim merama fiskalne i makroekonomske politike iskoristiti. Upravo sam o ovom prostoru i mogućnostima (i nužnosti) povećanja zarada radnika i većoj participaciji rada u raspodeli BDP-a u više navrata pisao (MAT) i javno govorio na temelju činjenica i proverenih, egzaktnih podataka, a ne grubog šacovanja sa politikantskim motivima. Uzgred da napomenem, stručnjak za računovodstvo nije isto što i ekspert za nacionalne račune ili, šire, za makroekonomske račune. Nisam do sada znao da Milićević te dve stvari ne razlikuje.