Nove podvale za stare podele

Svet se ovih dana podseća „sudbonosne“ Krimske konferencije, na kojoj su pre 75 godina Ruzvelt, Čerčil i Staljin isti taj svet podelili. Niko, naravno, neće sporiti da je sastanak te tri glave u letovalištu Jalta od 4. do 11. februara 1945. bio istorijski značajan. Ali ako govorimo o tretiranju planete poput bureka, treba primetiti i da su drugi samiti tog vremena bili barem jednako važni. To bi se, na primer, moglo reći za Moskovsku konferenciju iz oktobra 1944. ili Potsdamsku konferenciju, čija 75. godišnjica stiže u julu. U Moskvi su se dogovarali samo Čerčil i Staljin, dok je u Potsdamu pokojnog Ruzvelta zamenio Truman, a Čerčila – koji je usred sastanka saznao da je izgubio izbore – Klement Atli. No neuporediva simbolička vrednost trojke Staljin-Čerčil-Ruzvelt prenela se i na Krimsku konferenciju. Engleski Gardijan izvukao je nedavno iz arhive šta je tih dana o sporazumima sa Jalte pisao. „Savezničke vođe i njihovi savetnici prvo su odlučili o koordinaciji vojnih planova koji će dovesti do poraza Nemačke. Drugo, postignut je sporazum o tranzicionom periodu koji će uslediti po završetku centralizovanog nemačkog otpora. Treće, razmatrani su najpreči politički i socijalni problemi Evrope“, pisao je Gardijanov novinar 13. februara 1945. Čak i ako uvažimo ratnu cenzuru, ne može se reći da nas je čovek iz Gardijana prosvetlio. Pritom je najznačajniji deo „koordinacije vojnih planova koji će dovesti do poraza Nemačke“ zapravo obavljen još u Teheranu 30. novembra 1943, kada su Staljin i Ruzvelt najzad ubedili Čerčila da otvori zapadni front. Slavne operacije „Overlord“ (na zapadu) i „Bagration“ (na istoku), koje su od juna do avgusta 1944. slomile nemačke armije do nepopravivosti, dogovorene su tada. „Značajno je, međutim, to što je (u Jalti) dogovoreno da će se štabovi tri sile sastajati kada god bude potrebno. To se možda naročito odnosi na nepredvidivu mogućnost produženog i razuđenog ratovanja nakon što stvarna moć centralizovane nemačke armije bude slomljena. Nacionalsocijalistička Nemačka je osuđena na propast, piše u kominikeu, i savezničke vođe ponovo su potvrdile odlučnost da Nemcima nametnu bezuslovnu predaju, po formuli iz Kazablanke“, dodao je Gardijanov londonski izveštač. Doktrinu bezuslovne predaje Nemačke Ruzvelt i Čerčil su potpisali u Kazablanki još u januaru 1943, i mukom opamećene saveznice poštovale su je do kraja rata. Uzgred možemo dodati da se nije ostvarila ona „nepredvidiva mogućnost produženog i razuđenog ratovanja“, koje su se bojali Gardijanov novinar i saveznički generali. Nije bilo gerilaca u neprobojnim alpskim tvrđavama. Da bismo malo ozabavili mračnu istoriju, reći ćemo – kradući malo od Pekića – da tadašnji Nemac, generacijama učen slepoj veri u autoritet, za gerilu jednostavno nije bio sposoban, jer je gerila po definiciji subverzivna. Ratovanje bez nekoga kome ćete laštiti čizme, bez ikoga pred kim ćete se udrveniti, lupiti petama i dreknuti „Javol, Her Oberšturmbanfirer“? Nezamislivo u Nemačkoj tog vremena. No vratimo se na Jaltu. „Svaka sila okupiraće posebnu zonu Nemačke, ali kontrolu administracije koordinisaće centralna kontrolna komisija sa sedištem u Berlinu, koju će činiti vrhovni komandanti tri sile. Ovo svakako zvuči umirujuće, pošto nagoveštava zajedničku politiku okupacije, i trebalo bi da eliminiše opasnost podele na tri potpuno različita sistema okupacije. Francuska će biti pozvana da se pridruži okupaciji. O opsegu njene zone odlučiće predstavnici četiri sile u Evropskoj savetodavnoj komisiji. Nije pomenuta nijedna druga naša evropska saveznica”, zaključio je Gardijanov izveštač 13. februara 1945. Ispod ovog birokratskog haosa kontrola, administracija, centrala i komisija, nalazi se posleratna podela Nemačke. Kakav su promašaj bili redovi o „umirujućoj zajedničkoj politici okupacije“ dovoljno je poznato, pa samo ukratko podsećamo da je Nemačka isprva zaista podeljena na sovjetsku, američku, britansku i francusku okupacionu zonu, uz posebnu podelu Berlina na sektore sa istim upravljačima. Aranžman je bio tako uspešan da je SSSR već 1948. zapadnim silama blokirao pristup Berlinu – koji je bio duboko u njegovoj okupacionoj zoni – na šta je Zapad odgovorio snabdevajući svoje sektore iz vazduha, i da je svet 1949. dobio Zapadnu i Istočnu Nemačku. Još ranije, 1945, dobio je, mada tajno, i Plan „Nezamislivo“ – plan Zapada za rat protiv SSSR, koja bi, dakako, počeo u Nemačkoj. Rascep Istoka i Zapada, rekosmo, dobro je poznat; manje je poznato da je nevolja bilo i među samim zapadnim silama. Francuska nije bila pozvana ni u Jaltu ni u Potsdam, što je duboko uvredilo Šarla de Gola i njegove sunarodnike. Stoga je De Gol naredio francuskoj vojsci da okupira Štutgart, koji joj nije bio dodeljen. Povukao se tek kada su Amerikanci zapretili suspenzijom ekonomske pomoći. Šta se još zbivalo u Jalti? Čerčil, Ruzvelt i Staljin potpisali su Deklaraciju oslobođene Evrope. U njoj je stajalo da će sve oslobođene evropske zemlje, kao i satelitske države Osovine, održati slobodne izbore, stvoriti demokratske institucije po svojoj volji, i da će tri sile u tome pomoći. Ni ovo nije bilo baš sveže, budući da je taj princip utvrđen još u Atlantskoj povelji, kojom su Amerikanci i Britanci 1941. godine definisali ratne ciljeve. O tom detalju Krimske konferencije tradicionalno se najviše raspravlja, pogotovo u svetlu posleratnih zbivanja u Poljskoj. Jalta je bila jedno od mesta na kojima je utvrđeno da će se Poljska geografski pomeriti ka Zapadu, to jest da će neki njeni istočni delovi pripasti SSSR-u, dok će zauzvrat dobiti neke istočne komade Nemačke. Geografijom je, dakle, poslata ka Zapadu, a politikom definitivno ka Istoku, jer popularna mudrost kaže da je Staljin, uz potpis na deklaraciji, posebno obećao slobodne izbore u Poljskoj, da su mu Ruzvelt i Čerčil poverovali, i bili izigrani. Da Poljska nije birala slobodno, to je jasno, kao što je jasno da nije zamišljala srećnu budućnost u moskovskom toru. Treba, međutim, biti daleko oprezniji kada se govori o „dobroj volji“ Zapada. Ako se teoretski može prihvatiti tvrdnja nekih istoričara, poput Roberta Konkvesta, da je Ruzvelt bio naivan, to sasvim sigurno ne važi za Čerčila. Bez obzira na to što je Čerčil za razliku od prethodnika, Čemberlena, prihvatio činjenicu da se Nemačka ne može zauzdati bez pomoći Sovjetskog Saveza, i njegov i britanski antikomunizam bili su i ostali monumentalni; i nema sumnje da su i Velika Britanija i SSSR mnogo pre Jalte znale da će jedna drugoj u budućnosti biti veći problem nego Nemačka. Ako je Čerčil i u Jalti i u Potsdamu praktično prepustio Poljsku Staljinu, to nije bilo zato što je bio detinje poverljiv, već zato što je bio detinje bespomoćan spram sovjetskih armija u istočnoj Evropi. Kontinent je suštinski bio isečen pre Jalte, a u tome nijedna pobednica bila moralnija od bilo koje druge, pa za svaku Poljsku sa druge strane postoji Grčka; Grčka u kojoj je britanska vojska rame uz rame sa dojučerašnjim nacističkim kolaboracionistima ratovala protiv grčkih komunista dok je Staljin gledao na drugu stranu. I sve to u skladu sa dogovorom – takođe starijim od Jalte – po kome je Atina pripala zapadnoj sferi uticaja. Od sporednih dešavanja iz letovališta izdvajamo dve Ruzveltove pobede u vidu dva Staljinova pristanka. Staljin je prihvatio da se uključi u rat sa Japanom, što Americi naposletku uopšte nije bilo potrebno, kao i da bude deo Ujedinjenih nacija (što je Americi, ispostaviće se, bilo potrebno još manje). SSSR je tražio članstvo za svih 16 svojih tadašnjih republika. Nije ga dobio, mada je Truman kasnije prihvatio članstvo Ukrajine i Belorusije, zadržavajući pravo da traži još dva glasa za SAD, što je ostalo samo istorijski kuriozitet. Davnašnji Ruzveltov predlog da se ceo svet osim Amerike, Britanije, SSSR i Kine razoruža, verovatno je odbačen ranije. Od pikanterija pak možemo dodati drugi Gardijanov tekst, takođe objavljen 13. februara 1945. „Zvaničnik kaže da je hrana bila odlična i u ruskom stilu. Odbijao je votku, ali umesto toga je imao odlična krimska vina. Američki pukovnik rekao je mom prijatelju da je do kraja konferencije pojeo više od pet kilograma kavijara“, objavio je Gardijan. Otprilike tako i danas izgledaju samiti. U međuvremenu je i sam Krim postao sporan. Svet i dalje liči na burek, samo podeljen u više komada nego 1945.