Na margini pregovora

Od „više od 1.300“ sakralnih i drugih objekata srpske baštine na prostoru Kosova i Metohije, kakvom cifrom barataju u javnosti ministar kulture Vladan Vukosavljević i Kancelarija za KiM naše vlade, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture prepoznaje 458 nepokretnih kulturnih dobara. Od njih je 60 od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, a samo četiri na listi Uneska, sa naznakom „u opasnosti“. Realnost se protivi politički raspirivanom kosovskom mitu, pa ostali lokaliteti na ovom prostoru ne sadrže obeležja od izuzetne univerzalne vrednosti. A samo takvi mogu da dospeju na Listu svetske baštine, prema Konvenciji o zaštiti svetskog prirodnog i kulturnog nasleđa. „I pored objektivne ugroženosti i teškog položaja u kome se baština od važnosti za srpski narod na KiM nalazi već duže od dve decenije, objektivno nijedno drugo dobro nema elemente za dokazivanje značaja za celo čovečanstvo“, objašnjavaju za NIN stručnjaci Republičkog zavoda. Iz istog razloga, kosovsko metohijskih spomenika kulture nema ni na tentativnoj (preliminarnoj) nacionalnoj listi kojom Vlada namerava da aplicira kod najvišeg svetskog tela zaštite. A gde se nalazi samo Nacionalni park Šar-planina, kao lokalitet na području u fokusu Briselskih dogovora. Osim pokušajima Kosova da uđe u Unesko, što bi mu priznalo državni suverenitet i dalo punu ideološku kontrolu nad nasleđem, srpska baština je „kako protiče vreme, sve ređe na meti sporadičnih uništavanja, nakon povlačenja jugoslovenske vojske 1999, i pogroma 2004“, po zapažanjima Zavoda, koji ne pominje pravoslavnu crkvu Svetog Nikole u okviru arheološkog nalazišta Novo brdo kod Prištine, preimenovanu u „rimokatoličku katedralu“ prilikom obnove 2019. po projektu Arheološkog instituta Kosova, a novcem nemačke ambasade u Prištini. Obimno istraživanje Novog brda radio je Narodni muzej i Arheološki institut SANU još 60-ih godina prošlog veka, ali je ono bilo obustavljeno, budući „nezanimljivo“ prištinskim čelnicima, jer se radilo o „srpskim spomenicima“, kako navodi arheolog Marko Popović. Popović je, kao što je NIN pisao, učestvovao u istraživanjima i konzervaciji srednjovekovne fortifikacije 2015, u okviru projekta koji je na međunarodnom tenderu odobren firmi Koto iz Beograda. RZZSK na njemu nije učestvovao, jer su „takvi bili tenderski uslovi“, pa čak nije bio ni nadzorni organ, „jer je po tenderskoj dokumentaciji izvođač sam organizovao nadzor“, kako kažu u Zavodu. Da li time uvređen, ili iz drugih razloga, tek RZZSK nijednom nije obišao nalazište. Najnovijim pristupom, Hram Svetog Nikole dobio je novi identitet, „artanski“, u skladu sa kosovskim novogovorom. Slično tom primeru, Prizren je proglašen „istorijskom prestonicom Kosova“, bez obzira na to što „kompletno spomeničko i kulturno nasleđe ovoga grada pripada pre svega srpskoj, ali i turskoj provenijenciji“, kako naglašava Aleksandra Novakov, sekretar Kosovskometohijskog odbora Matice srpske. „Zabeleženo je da je u Prizrenu i okolini postojalo više od 300 crkava i manastira, dok do kraja 20. veka nije bilo nijednog albanskog spomenika, osim kuće u kojoj je zasedala Prizrenska liga, juna 1878, mada je i to bila prostorija turske medrese koju je izgradio Mehmed-paša u 17. veku“, ističe Novakov. Novakov sluti da je inauguracija Prizrena u navedeni status zapravo „opipavanje pulsa“ i „priprema da ovaj grad postane prestonica tzv. Velike Albanije“. Sve i ako je veliki deo gradskog jezgra pretvoren u parkinge, a da se niko od srpskih zvaničnika nije oglasio. Međutim, „to su činjenice i događaji na koje Republički zavod ne može da utiče“, kažu stručnjaci ove institucije. Ovo bi značilo da nije samo jezik oštrica razdora, već da na Kosovu vladaju i novi zakoni i pravila. Zbog toga je, kao i zbog „bezbednosne situacije“, RZZSK od 1999, „izvodio radove samo na spomenicima u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve i po zakonima Republike Srbije, ne tražeći dozvole od samoproklamovanih institucije Republike Kosovo“. Koje im, inače, „pristup ne brane“. Ostala dobra, na „tuđoj“ teritoriji, Zavod zaobilazi, osim u slučaju Crkve Bogorodice LJeviške, u samom srcu Prizrena, a pod patronatom Uneska. S druge strane, i sama Crkva, tj Eparhija Raško-prizrenska, mora da traži odobrenja od albanskih vlasti za obnovu svetinja, ali ih teško dobija. Stoga, recimo, Hram Svetog Pantelejmona još čeka na restauraciju, kao i još dve pravoslavne bogomolje u Prizrenu. RZZSK, zapravo, nema ingerencija da deluje, osim pod okriljem Uneska i SPC. „Radovi na konzervaciji živopisa u Crkvi Bogorodice LJeviške izvođeni su u nekoliko navrata nakon 2004, prvenstveno iz donacije Uneska koju su 2011/2012. obezbedile Ruska Federacija, Španija, Italija i druge države“, kažu u Zavodu. Nastavak radova 2013. finansiralo je Ministarstvo kulture, kada se stalo sa obnavljanjem, premda RZZSK „poseduje projektnu dokumentaciju“. Ali, da okonča započeto, Zavod nije u poziciji, jer „nema sredstva kojim bi samostalno finansirao konzervatorske radove, već može da učestvuje i prati ih tek kad neko drugi obezbedi njihovo finansiranje“. I može, kao što je i činio, da konkuriše i kod drugih ministarstava, kako je opredeljen novac Ministarstva pravde (raspodela sredstava od oportuniteta) za konzervatorske radove na živopisu u Gračanici. Ili, da kao Društvo prijatelja manastira Svetih Arhangela organizuje donatorske večeri. Za pojedine lokalitete novac je išao preko Kancelarije za KiM, čije je „dobročinstvo“ u poslednje vreme ograničeno na sitnije potrepštine. Novac za završetak konzervacije gračaničkih fresaka obezbedilo je Ministarstvo kulture 2018, kada je radove izvodila licencirana privatna firma, opet Koto iz Beograda, uz nadzor Zavoda. Zavod, inače, više apriori ne organizuje i ne izvodi konzervaciju zidnog i štafelajnog slikarstva (ne samo na teritoriji KiM, već i čitave Srbije) zbog promena u srpskom zakonodavstvu. Jer, „po preporuci Ministarstva kulture i shodno Zakonu o javnim nabavkama, od 2015. godine radove na nepokretnim kulturnim dobrima izvode za to kvalifikovane firme“, kako navode u RZZSK. Republički, kao i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture iz Leposavića, samo sprovode nadzor nad tim radovima. I eventualno izdaju publikacije o konzervatorskim poduhvatima, kao u slučaju Gračanice i Novog brda. Iako RZZSK, „prema Zakonu o kulturnim dobrima priprema predloge odluka o utvrđivanju i kategorizaciji nepokretnih kulturnih dobara i dostavlja ih Ministarstvu kulture na dalje postupanje, trenutno ne postoje uslovi za sprovođenje njihove pravne zaštite na prostoru KiM“. Zato se ne može ni definisati status Velike Hoče kao ambijentalna celina ili kulturni predeo, iako ova srpska enklava u kulturološkom smislu odgovara takvom opisu. Pitanje vlasništva, pa time i ingerencija, trenutno je najspornije od svih problema na KiM. Tako su po ovoj stavci ponekad vezane ruke i samoj SPC, kao u slučaju Dečana, o čemu smo pisali. „Prizrenski katastar je paljen, pa je izgoreo i deo dokumentacije“, dodaje Aleksandra Novakov. „Nerešeno vlasničko pitanje“ navodi se i kao jedan od rizika vezanih za kosovsko metohijske spomenike na Listi Uneska - Gračanicu, Pećku patrijaršiju, Dečane i Bogorodicu LJevišku. I odnosi se na „oduzimanje zemlje i drugih dobara manastira i crkava ili uzurpaciju na neki drugi način od strane samoproklamovane države ili institucija Republike Kosovo“, kako objašnjavaju u Zavodu. Među rizike u odluci Komiteta za Svetsku baštinu za stavljanje ovih dobara na Listu svetske baštine u opasnosti, spada i „plan upravljanja i nezadovoljavajući nivo očuvanja i održavanja spomenika“. Premda je to opis stanja iz 2006. godine, koji je išao u prilog ovoj odluci, „objektivno, okolnosti na terenu se nisu puno izmenile“, kažu u Zavodu. „Ono što mi kroz svoju delatnost pokušavamo, jeste da osiguramo očuvanje atributa koji štite izuzetnu univerzalnu vrednost i definišu spomenička svojstva tih dobara“, kažu u Zavodu. Dakle, da se ne dovede u pitanje njihov opstanak na Listi. Na ključnu napomenu „u opasnosti“ u opisu ova četiri spomenika sa Uneskove liste Republički zavod ne može da utiče, niti je to njegova odgovornost, kako ističu u RZZSK. Niti je u njihovom domenu da pokrenu pitanje bolje definicije „srednjovekovnih spomenika na Kosovu (Srbija)“, kako su četiri srpske svetinje na KiM svojevremeno deklarisane. U Zavodu naglašavaju još jedno - da je netačna i trapava floskula da se neko dobro nalazi pod zaštitom Uneska. „Unesko ništa ne štiti, već štite države potpisnice Konvencije o zaštiti svetskog prirodnog i kulturnog nasleđa na čijoj teritoriji se dobro nalazi i koje su dobro nominovale za upis na Listu. Dakle, država garantuje za očuvanje tog dobra i atributa koji čuvaju njegovu izuzetnu univerzalnu vrednost i integritet“, izričiti su. Stoga završavamo u „bogohulnom“ maniru: ako su u pitanju univerzalne vrednosti, zašto se toliko busamo u njihov srpski identitet? Pogotovo ako nemamo volje ni kapaciteta za njihovo spasavanje, već se nekim postupcima, propisima, parolama, „bezbednosnim rizicima“, frljanjem ciframa... od njih ograđujemo. Zašto lepo ne priznamo da su srpski spomenici, kao i narod na KiM - prepušteni sami sebi?