Hvala, ali, ne hvala

Pre svega, želim da zahvalim što ste ponudili da mi pomognete u pronalaženju posla. Ali, trebalo je da svoj problem ogolim do krajnosti, da svoju privatnost izložim javnosti koja često zna da bude neumoljiva, da se izložim mogućem „toplom zecu“ po ko zna koji put, da bi se neko prenuo i shvatio da ljudi poput mene, ljudi koji imaju kvalifikacije i znanja, socijalni kapital i moralni kredibilitet, čame na društvenim marginama i to u zemlji kojoj je, više od vazduha, potreban svaki valjan i kompetentan čovek. I nije prvi put da se nalazim u ovakvoj situaciji. Sve što sam postigla i stvorila u životu, uradila sam zahvaljujući sebi samoj, ali i ljudima koji su prepoznavali moje ideje i viziju. Verujem da će tako biti i ovoga puta i da ću za sebe osmisliti novi posao. Kao što sam napisala u svom postu - nisam glupa, nisam neobrazovana, nekvalifikovana, nekompetentna, nesposobna, nisam lenja i umem da mislim svojom glavom. No, moj problem je, kao i problem mnogih koje znam u ovoj zemlji, to što nisam ničija. Nisam članica neke (posebno Vaše) stranke, ne pripadam nijednoj interesnoj grupi, nisam deo ničijeg klana, ja sam „nesvrstana“, svoja, a to je ovde, očigledno, smrtni greh. Zato, oprostite mi na izvesnoj dozi grubosti, Vašu ponudu smatram uvredljivom, ma kako dobronamerna bila. Ponudili ste mi pomoć i milostinju, ali one meni nisu potrebne. Meni, kao i hiljadama ljudi u Srbiji ne treba milostinja, nama treba sistem - objektivan, zasnovan na stručnosti i kompetencijama, sistem koji ne diskriminiše i koji daje šansu svima. Sistem koji bira najbolje, a ne one čije se jedine kvalifikacije očituju u slepoj stranačkoj poslušnosti, sistem koji ne prepoznaje pol, naciju, godine, seksualnu i svaku drugu pripadnost, sistem koji ne postoji zarad privatne dobrobiti retkih pojedinaca, već sistem koji daje šanse svima, a posebno najboljima od nas, jer samo takav sistem može od Srbije da stvori demokratsko i građansko društvo i ozbiljnu državu. Ako zaista želite da pomognete meni, ali i hiljadama drugih ljudi, nemojte dozvoljavati da se šalju liste ka donatorima i međunarodnim organizacijama na kojima su neki od nas označeni kao „neprijatelji naroda i države“. Nemojte dozvoliti da se svi fondove, koje daje država za razvoj građanskog društva, čerupaju kao ratni plen i zloupotrebljavaju kao nešto što je namenjeno organizacijama pod kontrolom Vaše stranke i Vama bliskih stranaka. Ako hoćete da budete predsednik svih građanki i građana Srbije, manite se članskih karata, ne stvarajte nazor sopstvenu elitu koju čine klimoglavci, neznalice, nekompetentni, nestručni, dajte šansu ljudima čije su kvalifikacije vrhunske, kreirajte prostor u kome će se takmičiti najbolji, podstaknite i one manje dobre da rade na sebi i tako podižu svoje kompetencije. Ponekad kad slušam šta govorite, imam utisak da uopšte ne poznajete Srbiju, kao da živite u nekoj drugoj realnosti. A naša realnost je, u dramatičnom broju slučajeva, stravična. Svakodnevno viđam ljude kojima je na silu oteta egzistencija zato što nisu članovi Vaše stranke, viđam ljude čiji su životi uništeni, porodice devastirane i raseljene po celom svetu, viđam seriozno obrazovane ljude i stručnjake, koje bi poželela svaka ozbiljna država na svetu, koji tavore na poslovima potpuno nepriličnim njihovim znanjima i stručnostima. I želim da Vam kažem još nešto – mnogo više od novca, od same egzistencije, na ovaj način se ruši ljudsko dostojanstvo, ponižava se ljudska suština u nama, na ovaj način se lome kičme građanima, mnogi ljudi se bacaju u kal iz koga se mnogi nikada neće podići. Upoznala sam u svom životu neke ljude koji su izgubili osobine imanentne čoveku onoga časa kada su pružili ruku da zatraže ili prime milostinju. Viđala sam časne i dobre ljude, dobre domaćine i vredne članove i članice zajednice koji su, iz različitih razloga, bili primorani da uguše ljudsko dostojanstvo u sebi i pognu glavu zarad puke egzistencije. Skoro da je izgledalo kao samoubistvo, ni gram manje ili više. Učestvujući u tome, na neki način i Vi lično i Vaša stranka postajete saučesnici u takvom strašnom zločinu. I da završim – lepo je što ste mi ponudili pomoć, ali, kako se kaže - hvala, ali, NE, hvala. Ne bismo se ni Vi ni ja, na kraju krajeva, osećali dobro. Ja iz svih razloga koje sam napisala, a Vi zato što biste imali iluziju da je jedan problemčić rešen, a u dubini svoga srca znali biste da problem nije ni načet. I još – postoji priča o čoveku koji je dugo bio u zatvoru i kada je pušten, svoje dvorište je ogradio visokim, zatvorskim zidom. Mi svoje zatvore, pre svega, nosimo u sebi, zato ja biram da nikome ništa ne dugujem, jer ova „lijepa, draga, slatka sloboda“ nema cenu.