Kako zvoni strah

Tišina u Pekingu je nezamisliva. Ovaj grad ima trostruko više stanovnika nego cela Srbija, podzemna železnica svakog dana preveze više od 10 miliona ljudi, a registarske tablice za automobile dobijaju samo najsrećniji na lutriji, kako bi se smanjile saobraćajne gužve. Čekanje na slobodan sto u restoranu po sat vremena - ništa čudno. Guranje u tržnim centrima kao da je vašar ili nekakav festival - sasvim redovna pojava. Galama koja iscrpljuje je zvuk kineske prestonice. Tišina. U Pekingu. Dogodilo se i to. Vuhansko čudovište pritisnulo je dugme „pauza“ i sve je stalo. Buku ispod zemlje pravi jedino škripa kočnice voza, ne galama. Nad zemljom, većina tržnih centara je zatvorena, a restorani su potpuno prazni. I ulice su puste, ljudi napuštaju svoje domove samo u najvećoj nuždi. Od maski preko lica niko nikoga ne može da prepozna, a i ne želi. Svi drže distancu jedni od drugih; doživeo sam da ljudi prelaze na drugu stranu ulice kad me vide. To što mi „zapadnjačke“ oči vire iznad maske, verovatno samo dodatno pojačava sumnju onih koji me mimoilaze da nisam zaražen. Ni ja se njima ne približavam rado. Vuhan, koji je od Pekinga udaljen više od hiljadu i sto kilometara, i još nekoliko kineskih gradova stavljeni su u karantin zbog epidemije: Zatvoreni su aerodromi, železnice, putevi, zabranjeni su automobili, ne rade škole, fabrike. Kineska prestonica nije zaključana, ali stanje nije redovno i život se ne odvija normalno. Pekinžani, i mi koji smo gosti ovog grada, stavili smo sami sebe u karantine. Stanovi su nam postali i kancelarije, restorani, parkovi. Odlazak u prodavnicu jednom u tri dana najveći je događaj. Radujem mu se kao zatvorenik koji ima dva sata da provede na svežem vazduhu. Doduše svakog dana. Izlazak iz stana podrazumeva „punu ratnu opremu“: maska preko lica, rukavice, dezinfekciono sredstvo za ruke. Ukradem par krugova po naselju pre nego što krenem u kupovinu, ali ne predugo jer štedim masku koja mora da se menja na svaka četiri sata. Kroz ovu dišem već desetak dana. Kina polovinu sveta opslužuje hirurškim maskama, a sada mora da ih uvozi. Ipak do mog dela grada još nisu stigle ni ove domaće, ni te uvezene. „Mei jou“, što na kineskom znači „nema” svaki put mi odgovara apotekarka još s vrata, odmahujući rukom. Vidim, ne želi ni da uđem unutra, ko je još zdrav bio u apoteci. U supermarketima nema gužve. Primećujem „rupe“ na pojedinim policama na mestima gde su bile konzerve s hranom, maske, rukavice, sredstva za ubijanje bakterija. I sapuni sada idu u Kini kao instant nudle. Kampanja za pranje ruku je uspela, zaključujem. Ipak nema velike nestašice, redovno se popunjavaju rafovi. Na ulazu u prodavnicu izmerili su mi temperaturu; da je bila povišena ne bi me pustili da uđem. Isto je na vratima svih ustanova, čak i na ulazima u parkove i naselja. Peking je sastavljen od blokova od po desetak zgrada: svaki ima park, parking i rampu na ulazu. Ta mesta sada su postala kontrolni punktovi. Čitam po pekinškim novinama da to nije legalno, ali ne primećujem da se uporni „čuvari naselja“ razilaze. Beleže ko izlazi i ulazi i „love“ uljeze. Pekinžani poslednjih nedelja ne primaju goste, svako može samo u svoju zgradu. „Dalje nećeš moći“ poručili su i meni kada sam pokušao da kupim mandarine u piljari koja se nalazi iza rampe. Restorani i supermarketi žestoko su počeli da nude dostavu na kućnu adresu. Ovo je inače sve popularniji način kupovine u Kini, ali sada je sasvim sigurno dostigao vrhunac. Dostavljač pice, recimo, daće vam i papir na kom je ispisana njegova telesna temperatura, ali i temperatura kuvara i onoga ko je hranu spakovao. Znam da virus kovid-19 može da prenese i neko ko nema nikakve simptome bolesti, ali ovaj privid bezbednosti ipak malo rasterećuje misli. Život u zatvorenom prostoru može u početku da bude zanimljiv. Pročitaćete i pogledati nešto za šta u redovnoj trci s vremenom niste našli trenutke. Ali dani brzo počinju da liče jedni na druge i to postaje naporno. Budim se s lošim vestima o kojima me moj mobilni telefon redovno obaveštava, i uz njih se uspavljujem. Delom zbog toga što mi je posao da budem u toku, a delom zato što je od te teme stvarno nemoguće sakriti se. „Jan će poludeti“, stiže mi poruka od koleginice Kineskinje čiji sedmogodišnji sin ne prihvata činjenicu da ne sme da se igra napolju. Petogodišnji komšija sa sprata iznad od jutra do mraka igra fudbal po mojoj glavi, a prvi put sam čuo i komšiju pored da viče na decu. LJudi su nervozni i umorni od zatvorenog prostora, uplašeni za zdravlje i zabrinuti jedni za druge. A istovremeno čuvaju se jedni od drugih. Ni svoj najveći praznik kinesku Novu godinu nisu proslavili pošteno. „Najdosadnija Nova godina“, odgovorio mi je na čestitku prijatelj koji je uspeo da otputuje iz Pekinga u svoje rodno mesto na jugu zemlje. Vreme najvećeg okupljanja pretvorilo se u vreme zabrane velikih okupljanja. „Čudno, čuje se samo cvrkut ptica“, rekao mi je jedan Srbin u to vreme zaglavljen u Vuhanu. Valjda je ovo bila jedina šansa da se u gradovima čuju ptice. Da smo prirodu slušali na vreme, do epidemije ne bi ni došlo.