Šta Si želi

Kriza izazvana širenjem virusa korona predstavlja najveći pojedinačni izazov za Si Đinpinga otkako je 2012. postao generalni sekretar Komunističke partije Kine. Pojedinci i porodice širom Kine žive u strahu. Brojne kineske provincije su bukvalno odsečene od sveta. Virus je naglo ukočio značajne delove ekonomije, a firme nalažu zaposlenima da rade od kuće. Politički posmatrano, krivica se prebacuje između lokalnih vlasti u Vuhanu, epicentru epidemije, i centralnih vlasti u Pekingu, pri čemu se obe strane rukovode večitim principom kineske politike: kad se desi katastrofa, neko drugi mora da plati cenu. Ostatak sveta bi trebalo da pokaže simpatije i ispolji solidarnost prema napaćenim kineskim građanima. Ovo su gadna vremena, a implicitni (ponekad i eksplicitni) rasizam ispoljen u brojnim reakcijama na ljude iz Kine širom sveta tera me da se zapitam koliko smo daleko odmakli kao čovečanstvo. Izgleda da je isuviše ljudi izvan Kine zaboravilo na jedan drugi večiti princip: „Nijedan čovek nije ostrvo/celina za sebe.“ Si uživa skoro apsolutnu političku moć nad kineskom marksističko-lenjinističkom državom. Argumentovano se može tvrditi da je samo autoritarni režim mogao da sprovede tako drakonske mere kakve je preduzela Kina u nastojanju da virus stavi pod kontrolu. Samo će vreme pokazati koliko će efikasne te mere na kraju biti. Ono što je izvesno jeste da ova kriza, jednom kad bude rešena, neće promeniti način na koji će se Kinom upravljati u budućnosti. Da bi se razumelo zašto je to tako, mora se uzeti u obzir pogled na svet kojim se Si rukovodi u nastojanju da ostvari svoj san o Kini kao globalnoj velesili budućnosti. Kad me ljudi pitaju šta Si želi, objašnjavam njegov pristup ukazivanjem na deset prioriteta. NJih je najbolje posmatrati kao deset setova koncentričnih krugova koji kreću iz centra partije - ili, kako bi rekao psiholog Ejbraham Maslou, Sijeve hijerarhije potreba. Prvi prioritet je da se obezbedi ostanak KP Kine na vlasti. Si na partiju nikad nije gledao kao na mehanizam tranzicije ka nekoj vrsti demokratije ili poludemokratije. Umesto toga, on jedinstvenu kinesku formu autoritarnog kapitalizma smatra esencijalno važnom za budući status Kine kao supersile, te kao model koji bi potencijalno bilo moguće primeniti i u drugim delovima sveta. Drugo, Si veruje da u svakom trenutku mora da održi nacionalno jedinstvo, jer je ono od centralnog značaja za unutrašnji legitimitet KP. To je razlog zbog koga se u periodu njegove vladavine sprovodi kontinuirana represija na Tibetu i u provinciji Sinđang, te konzistentno zaoštrava odnos prema Tajvanu. Treći zadatak je ekonomska ekspanzija. Si razume da su veličina, snaga i tehnološka sofisticiranost kineske ekonomije od ključne važnosti za sve dimenzije nacionalne moći, uključujući i vojni kapacitet zemlje. Osim toga, bez dugoročnog rasta, per capita prihod neće porasti i Kina će upasti u zamku srednje razvijenosti. Kontinuirani rast je stoga od podjednako velike važnosti za legitimitet KP, kao što su to i mere preduzete na nacionalnom nivou da zemlja postane tehnološka supersila, globalno dominantna u sektorima 5G, poluprovodnika, superkompjutera i veštačke inteligencije. Četvrti cilj je inkorporiranje ekološke održivosti u kinesku matricu rasta. U prošlosti su ti problemi bili ignorisani. Ali sada i oni imaju centralno mesto u nastojanju da se očuva legitimitet partije. Građani Kine neće tolerisati visok nivo zagađenja vazduha, vode i tla. Svejedno, održivost će se - uključujući tu i aktivnosti na planu borbe protiv klimatskih promena - uvek sudarati s trećim prioritetom ekonomskog rasta, kako kad je reč o domaćoj industriji tako i na planu transnacionalnih infrastrukturnih projekata kakve predviđa Sijeva inicijativa Pojas i put. Peti prioritet je ekspanzija i modernizacija kineske vojske. Na planu vojne organizacije, borbenih platformi i personalnom nivou, Si sprovodi najveću reformu Narodne oslobodilačke armije od 1949. godine. Vojska se od oružane formacije profilisane za kontinentalnu odbranu transformiše u silu koja svoju moć projektuje daleko izvan kineskih granica, kroz ekspanziju pomorskih, vazduhoplovnih, sajber i svemirskih kapaciteta. Sijeva proklamovana misija je izgradnja armije svetske klase koja će biti u stanju „da vodi ratove i pobeđuje u njima“. Šesti cilj je da se obezbede benigni odnosi sa 14 zemalja s kojima Kina deli kopnenu granicu i njenih šest pomorskih suseda, te da ti odnosi (u slučajevima kada je to moguće) počivaju na prihvatanju kineske superiornosti. Tu ključnu ulogu ima Rusija, koja je od tradicionalnog rivala kome je Kina posvećivala najveći deo svoje strateške pažnje postala saveznik. Na pomorskom frontu, Kina jasno stavlja do znanja da neće odustati od teritorijalnih pretenzija u Istočnom i Južnom kineskom moru. Sedmo, Si veruje da na istočnoj pomorskoj periferiji Kina mora da potisne Sjedinjene Države sve do „drugog ostrvskog lanca“ koji vodi od Japanskog arhipelaga, preko Guama, pa sve do Filipina. Kina takođe želi da oslabi (ili, ako je ikako moguće, raskine) dugoročna američka vojna savezništva u regionu, posebno ona s Južnom Korejom, Japanom i Filipinima. Krajnji cilj je da se kapacitet Kine ojača do te mere da se osigura prisajedinjenje Tajvana - ako treba i silom. Osmo, da bi Kina osigurala svoju zapadnu periferiju, Si želi da evroazijsku zemaljsku masu pretvori u novo tržište za kinesku robu, usluge, tehnologiju i velike infrastrukturne investicije. Kroz inicijativu Pojas i put on želi i da centralna Azija i Bliski istok, te centralna, istočna i zapadna Evropa, u što većoj meri budu osetljivi na - i imaju razumevanje za - ključne spoljnopolitičke interese Kine. Na sličan način Kina ogroman tržišni potencijal, ne toliko drugačiji od onog u Evroaziji, vidi i diljem sveta, u zemljama u razvoju u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. Otud se Sijev deveti prioritet manifestuje kroz Pomorski put svile, koji postaje podjednako važan koliko i inicijativa Pojas i put. Šire posmatrano, Kina ovu globalnu ekonomsku strategiju takođe uspešno konvertuje u pouzdanu podršku koju ima unutar Grupe 77 (koalicije 135 zemalja u razvoju, osnovane 1964. godine, prim.) u najvažnijim multilateralnim forumima. Konačno, Si želi da globalni poredak preoblikuje tako da u većoj meri odslikava kineske interese i vrednosti. Kineski lideri liberalni međunarodni poredak uspostavljen posle 1945. vide kao odraz pogleda na svet pobedničkih belačkih kolonijalnih sila koje su taj poredak kreirale. Si smatra da je svet u 2020. radikalno drugačiji od onog u posleratnoj eri. Stoga je Kina razvila dvojaku strategiju. Dok zemlja na jednoj strani povećava svoju moć, personalni i finansijski uticaj unutar postojećih institucija globalnog upravljanja, kineski lideri istovremeno grade i nove institucije u kojima centralno mesto pripada Kini, poput inicijative Pojas i put i Azijske infrastrukturne investicione banke. Ne dele svi u najvišem ešelonu KP Sijev pogled na svet. Ima tu mnogo internih neslaganja i debate o tome ne proteže li se Kina predaleko odustajući od dugo aktuelne strategije Deng Sjaopinga, prema kojoj treba „prikrivati svoju snagu, biti strpljiv i nikad ne preuzimati predvodničku ulogu“. Vreme će pokazati na šta će te debate izaći, posebno u periodu do 20. kongresa KP 2022, na kome će biti doneta ključna odluka o tome hoće li Sijev mandat na čelu partije biti produžen izvan okvira dosadašnjih ograničenja - na čitavu narednu deceniju, moguće i dalje od toga. U ovom kontekstu, Sijevo upravljanje krizom izazvanom virusom korona na domaćem terenu, te politički simbolični projekti poput ekspanzije 5G mreže na međunarodnom planu, dobijaju presudno važan novi značaj.