Maskota za prvu pomoć

Nakon što je predsednik Srbije najavio da će predstojeći izbori biti poslednji na kojima će nositi listu Srpske napredne stranke započele su polemike o tome da li Aleksandar Vučić kao predsednik svih građana ima pravo da predstavlja i tako favorizuje jednu političku partiju. Pravna dilema, međutim, ne bi postojala, kao što nije svih prethodnih godina, da popularnost koju Vučić poklanja naprednjacima ne dovodi tu stranku (u prednosti u odnosu na druge) u još veću prednost. Odricanjem te mogućnosti, na šta ga zakon ne obavezuje striktno, Vučić bi se, s druge strane, samoinicijativno odrekao i skora svoje partije samo zarad demokratskih manira, čemu je bilo jasno da ne teži kad nije nastavio tradiciju koju je pokušao da uspostavi njegov prethodnik na mestu predsednika Srbije i odrekao se liderske pozicije u stranci zarad obavljanja predsedničkog posla. Gest koji je Tomislav Nikolić skupo platio potonjom političkom izolacijom pre njega je još samo Slobodan Milošević pokušao da izvede osmišljavanjem instituta koji ne postoji - privremenim zamrzavanjem uloge predsednika stranke. Pod pritiskom stranke tadašnji predsednik SRJ se predomislio, ali su modu nastavili da neguju drugi funkcioneri, trenutno i SNS, po dolasku na niže funkcije. Vučić u svakom slučaju ne može biti nosilac liste - kako se u javnosti tumači - ako prethodno ne podnese ostavku i ne raspiše predsedničke izbore, ali može da dozvoli, što će verovatno i biti slučaj, da se lista za sve nivoe na kojima će se izbori održati zove po njemu. Šta ga, međutim, zakonski u tome (ne) sprečava i zbog čega je naprednjacima, ipak, toliko važno ime lidera? Stručnjaci za izborno zakonodavstvo s kojima je NIN razgovarao smatraju da sva nevolja dolazi od tumačenja javne funkcije. Sa stanovišta izbornih zakona, kandidat koji se nađe na listi nije obavezan da sedne i u parlament, jer se u Srbiji glasa po takozvanim zatvorenim listama, ali sa stanovišta obavljanja predsedničke funkcije - nespojivost sa drugim javnim funkcijama ili poslovima definisana je članom 115 Ustava Srbije. Sitna dilema koja čini krupnu razliku i ovu temu ponovo aktuelnom je da li se obavljanje funkcije predsednika stranke - smatra javnom funkcijom. Argument u prilog pozitivnom odgovoru je činjenica da se političke partije ne bave nijednim drugim sem javnim poslom. Zastupnici takvog tumačenja zato veruju da je Nikolić bio jedini predsednik koji je poštovao Ustav. Iz politike, pak, tvrde suprotno - dozvoljeno je sve što nije zabranjeno. Pravnom tumačenju Biro za društvena istraživanja, u jednoj analizi ovog problema, dodaje podsećanje na Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije (član 1) i definiciju pojma korupcije prema kojoj se ona zasniva na zloupotrebi službenog, odnosno društvenog položaja ili uticaja, u javnom ili privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga, i zaključuje da se u tom smislu učešće predsednika na listi SNS može posmatrati čak i kao koruptivno ponašanje. BIRODI ističe problem podele vlasti i činjenicu da predsednik partije predvodi listu budućih poslanika koji treba da kontrolišu rad predsednika, kao i drugu „polovinu“ izvršne vlasti - vlade. „Predsednik stranke, koji je ujedno i predsednik partije koji sa visokim rejtingom pomaže svojoj stranci koja ima niži rejting od njega da dobije dovoljno veliki rezultat koji bi toj stranci omogućio da kontroliše kontrolnu funkciju parlamenta na način da parlament ne kontroliše predsednika Srbije kao dela dvoglave izvršne vlasti“, objašnjava Zoran Gavrilović, predsednik te organizacije. „U Vučićevom slučaju, na primer, Narodna skupština ne kontroliše rad REM-a koji svojim neradom omogućava kanalima sa nacionalnom pokrivenošću da proizvode popularnost predsednika. Tako da imamo jedan zatvoren krug kojim se zarobljava parlament kao ključna institucija u demokratiji i pretvara u servis izvršne vlasti, to jest predsednika Srbije i stranke.“ Prema Gavrilovićevom tumačenju, partijski interes je privatni, njegovo ostvarivanje je u suprotnosti sa nadležnostima predsednika koji je izabran neposrednim glasovima i da izražava državno jedinstvo, njegovo marketinško učešće na izborima nije propisano zakonom i dovodi u pitanje integritet javnih funkcija. „Partije su po svojoj definiciji asocijacije privatnih, odnosno partikularnih interesa određenih delova društva naspram kojih se nalaze javni interesi i njih štiti, promoviše i realizuje država kroz javne politike i zakone, koji se usvajaju u parlamentu nakon prethodne javne rasprave. U toj javnoj raspravi se debatuje iz pozicije privatnih, partikularnih interesa, ali se donose akti koji su izraz dogovorenog, usaglašenog javnog interesa. Iz ove vizure predsednik Srbije nakon inauguracije više ne može biti reprezent privatnog interesa svoje stranke i njenih birača, već države i javnog interesa. Iz tog razloga istovremeno obavljanje funkcija predsednika stranke i države jeste sukob javnog i privatnog, u ovom slučaju partijskog interesa. Učešće Aleksandra Vučića na izbornoj listi SNS je vid sukoba javnog i privatnog interesa. Naime, član 45 Statuta SNS, Aleksandru Vučiću, predsedniku SNS, daje pravo da formuliše kriterijume i napravi predlog liste narodnih poslanika koji treba da kontrolišu Aleksandra Vučića, predsednika Srbije.“ Sumnja u autonomiju parlamenta proizlazi, dakle, iz pretpostavke da je Vučićev rejting nadmašio rejting stranke koju predvodi, što je čini zavisnom od njegovog imena u političkoj areni. Gavrilović u pomenutoj analizi, ipak, tvrdi da „istraživanja javnog mnjenja govore da je Aleksandar Vučić politički akter od čijeg postupanja u izbornoj kampanji prema listi SNS značajno zavisi njen rezultat“, iako priznaje da precizna istraživanja o tome ne postoje. On prednost vidi u vremenu koje Aleksandar Vučić kao predsednik Srbije i SNS ima na kanalima sa nacionalnom frekvencijom „u vidu ekstrapozitivnog tona izveštavanja. Teško je zamisliti izbornu pobedu SNS-a na parlamentarnim izborima bez lika i dela Aleksandra Vučića“. Preciznije, Marko Uljarević, direktor sektora za istraživanje javnog mnjenja Ipsos Stratedžik marketinga, objašnjava da je u merenjima raspoloženja birača takvu razliku teško izolovati iz skala koje mere različita pitanja - poverenje, pozitivne ocene lidera ili izbor jednog između više lidera. Da objasni kompleksnost uticaja Uljarević navodi primer Vuka Jeremića koji je unutar prethodne stranke uvek imao popularnost druge ili treće osobe iza lidera stranke. Sve dok nije odlučio da izađe na izbore. Mesec dana nakon kandidature te ocene su dramatično pale, jer je činjenica da se kandidovao postala tačka diferencijacije. Sama objava kandidature je od Jeremića učinila konkurenta. „Vučić, kao i drugi lideri ovde i gotovo svuda, ima bolji rezultat od stranke koju vodi. To se odnosi i na Dragana Đilasa, i na Vojislava Šešelja. Ivicu Dačića, primera radi, pozitivno ocenjuje i jedan broj birača SNS, ali oni ne glasaju za njega. Međutim, ni pozitivan stav prema određenom lideru nije dovoljan da se predvidi izborni rezultat.“ Uljarević kaže da je izvesno da Vučić ima veću popularnost od same stranke, ali da to nije neobično. „To je uobičajen pristup kampanjama skoro svuda u svetu, kao što je uobičajeno da lideri pojedinačno imaju veće rejtinge od stranaka. A Vučić kao lider se uglavnom kreće u onom broju koji stranka ima u populaciji. Sve dosadašnje kampanje u Srbiji su bile oslonjene na ličnost, a ne na stranku, i na ideju, a ne na ideologiju. Sve, sa samo jednim izuzetkom - kampanjom Demokratske stranke na izborima 2016.“ Na dosadašnjim izborima, najveću razliku, kao „ustupak“ lidera stranci je, podseća Uljarević, učinio Boris Tadić sa funkcije predsednika Republike, koji je u kampanji 2012. pozajmio ime stranci. „To je u najvećoj meri uticalo na njen rezultat od 22 posto, što je bilo značajno više od prognoziranog.“ I na to su, međutim, uticale spoljašnje okolnosti. Protivkandidati, izvesna mogućnost smene vlasti...Da li je, onda, zloupotreba zakonskih rupa sporna samo zbog visine Vučićevog rejtinga? Odnosno, da li bi marketinška uloga predsednika na listi jedne stranke bila manje sporna da je njegov lični rejting manji? Gavrilović odgovara da, za početak, Zakon o izboru narodnih poslanika u članu 43 daje pravo stranci da ima izbornu listu koju predvodi osoba koja neće biti poslanik, što predstavlja „podvalu“, jer to znači da se kao kandidat na listi potencijalnih poslanika može pojaviti neko ko neće biti poslanik. „Ta marketinška uloga bila bi jednako sporna i da je njegov lični rezultat manji kao što je bila sporna i u slučaju predsednika Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Taj partijski monarhizam je ozbiljna prepreka podeli vlasti odnosno međusobnoj kontroli tri grane vlasti. Naime, u slučaju Aleksandra Vučića imate spajanje izvršne i zakonodavne vlasti, gde je žrtva parlament Srbije i njegova kontrolna uloga.“ Vladimir Pejić, direktor agencije Faktor plus, takođe nema sumnje da je Vučić bolje pozicioniran u javnom mnjenju u odnosu na njegovu stranku. „Ne treba imati dileme da on u značajnoj meri doprinosi rezultatu SNS, ali više od drugih samo srazmerno tome koliko je i njegova popularnost veća od popularnosti ostalih lidera i uz uvažavanje činjenice da je i SNS vodeća partija. U Srbiji su sve stranke liderske i tu činjenicu one uzimaju u obzir prilikom odlučivanja o kampanjama. Vučić je rekao da su ovo poslednji izbori na kojima će nositi listu. To je poruka biračima, partiji, ali je to obećanje teško i realizovati. Stranci on očigledno doprinosi mnogo, ali je stranka ujedno i izvor moći i rejtinga. I odreći se partije na način da joj se ne pokloni ime je za svakog ko planira da se bavi politikom preveliki rizik.“ Obmanom birača se najneposrednije, u konkretnom slučaju, može smatrati Vučićev uticaj na birače na lokalnim izborima. Ne samo zato što se, po pravilu i zbog očekivane sinergije, parlamentarni izbori održavaju zajedno sa lokalnim i pokrajinskim nego zato što predstavničku ulogu lokalnih kandidata dodatno udaljava od birača, ako se o njima ne misli lično nego kao o kandidatima iza kojih stoji Vučić. Iz partijske perspektive to je još jedan motiv za „brendiranje“ predsednikovim imenom. Čak i lokalni kandidati biraju se po partijskoj pripadnosti, a neki od njih bi izvesno otpali čak i kao kandidati SNS da ih ne preporučuje Vučić lično. Brojne manjkavosti sistema, među njima i ova, kao uostalom i D`Ontov sistem raspodele mandata, koji blagu prednost daje onim listama sa najboljim rezultatom jer se ostatak - nedodeljena mesta - raspodeljuje srazmerno osvojenim glasovima, naročito dolaze do izražaja kada jedan izvor moći - stranka ili čovek - odnosi polovinu glasova birača. Onda prednost više nije blaga nego upadljiva. Pošto je taj izvor moći pride i predsednik države svakodnevno prisutan u javnosti, naročito interesantna će na predstojećim izborima biti analiza funkcionerske kampanje. Ove zabrane bi, prema zaključku Vlade Srbije, usvojenom septembra prošle godine, i Aleksandar Vučić, koji će brendirati listu SNS, morao da se pridržava između ostalog i tako što neće promovisati naprednjake, osporavati druge liste, kao ni ideju bojkota dok obavlja aktivnosti predsednika. Što je, u njegovom slučaju, kako se sam često hvali, od jutra do mraka.