Naprednjački akademski plen

Čim su se naprednjaci, skrhani kompleksima jer ih elita ne voli, setili svojih radikalskih korena i „Šešeljevog zakona“ iz 1998. po kom je ukinuta autonomija univerziteta, smislili su način kako da se obračunaju i sa njima. Nema sumnje da nas uskoro očekuje neki zakon koji će po ugledu na pomenuti ovlastiti Vladu da razjuri sve nepodobne i da po sopstvenoj meri postavlja članove u upravljačke strukture na univerzitetima (pa da vidimo ko će nekom njihovom novom plagijatoru da oduzme doktorat), ali do tada mogu da posluže i postojeći. Na osnovu njih je sasvim moguće ono što se već dešava – da se preuzme kontrola nad naučnoistraživačkim institutima koji su u sastavu univerziteta i koji bi, ako držimo do Ustava, morali da budu autonomni. Ili nije moguće? MASA (mreža akademske solidarnosti i angažovanosti) je nedavno na konferenciji za štampu u Medija centru najavila pokretanje inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o nauci i istraživanjima na osnovu koga je do sada preuzeta kontrola nad četiri instituta od 11, koliko ih ima u sastavu Univerziteta u Beogradu. Tom prilikom Janko Baljak je rekao: „U jednom društvu koje je duboko autoritarno i koje već niz godina u procesu puzajuće diktature, naravno da je univerzitet jedna od glavnih meta pored medija. Gašenje autonomije univerziteta znači gašenje kritičkog duha i gašenje klice pobune u ovom društvu koje bi trebalo i moralo da se buni zbog čitave situacije u kojoj se nalazi. Zato je bitno da MASA na površinu izbaci prvo one slučajeve o kojima se veoma malo zna jer se na perfidan način ukida autonomija instituta, ali se ide i ka ukidanju autonomije univerziteta i sve to ponovo liči na devedesete.“ Konkretno, za ovaj prvi korak u oduzimanju dela autonomije iskorišćen je član zakona po kom Vlada predlaže četiri člana UO instituta, dok tri dolaze na predlog Naučnog veća instituta (recept je smišljen još u doba Đelića, ali do prošle godine nije zloupotrebljavan). Tome je pridodato i više nego sporno ovlašćenje – da Upravni odbor u kom prevlast imaju politički izabrani kandidati, može da kontroliše plan i program, postavljanje direktora i sve aktivnosti instituta koje se odvijaju u okviru naučne zajednice. „Iskustva najmanje četiri naučna instituta u sastavu Beogradskog univerziteta, u kojima je tokom proteklih godinu dana došlo do promene rukovodstva, svedoče o tome da se u ovom momentu odvija najgrublje kršenje člana 72 Ustava, kojim se jemči autonomija univerziteta i naučnih ustanova. MASA smatra da je posebno poražavajuća činjenica to što iza pomenutog kršenja Ustava stoji Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, iako bi s pravom trebalo očekivati da upravo ono bude garant njegovog sprovođenja“, kaže se u saopštenju MASA. Kako to izgleda u praksi može se videti na slučaju Instituta za medicinska istraživanja. Naučno veće instituta je većinski podržalo jednog kandidata (do sada je to bio uslov da se postavi direktor), ali su na sednici četiri spoljna člana nadglasala tri unutrašnja i za direktora je izabran manjinski kandidat. Institut je tražio obrazloženje za ovakvu odluku od ministarstva, a stigao je sledeći odgovor: „Legitimno je pravo naučnog veća instituta čiji je osnivač Republika da daje mišljenje o prijavljenim kandidatima za izbor direktora, odnosno opredeljuje se i daje podršku određenom kandidatu... kao što je i legitimno pravo upravnog odbora da na svojoj sednici odlučuje o predlogu kandidata za direktora, radi davanja prethodne saglasnosti ministra. Davanje mišljenja u pravnoj teoriji i praksi nije pravno obavezujuće, niti je propisano kao obavezujuće Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti.“ Veoma slično pojašnjenje ministarstvo je dalo i u svim ostalim spornim slučajevima kao što je naprednjačka privatizacija Instituta u Vinči ili Instituta za multidisciplinarna istraživanja. Očekivano od institucije na čijem je čelu ministar koji novinarima kaže da bi „dobili odgovor da ste normalni, ali niste“, međutim i krajnje sporno sa pravne strane. Jer u zakonu o nauci nigde ne piše da je UO taj koji vrši izbor direktora, već samo da ga imenuje na osnovu prethodne saglasnosti ministarstva, ali se navodi da Naučno veće instituta daje mišljenje za direktora. Da to nije obavezujuće je slobodna interpretacija ministarstva i u direktnoj je koliziji ne samo sa Ustavom već i sa Zakonom o visokom obrazovanju, po kom autonomija univerziteta podrazumeva pravo na uređenje unutrašnje organizacije i izbor organa upravljanja. „Spoljni članovi nemaju nikakve veze sa institutom, oni se pojavljuju nekoliko puta godišnje, brine ih samo koliko će puta da povećaju svoju platu tokom mandata, dok unutrašnji članovi nisu plaćeni. Oni ne ulaze u naučni rad instituta i njih to ne zanima. To nije slučajno, ustanovili smo da se to sistematski radi... Ministarstvo postavljanjem članova UO dovodi do situacije da se vrši lobiranje, partijsko zapošljavanje, demonstracija sile, trgovina uticajem, nepotizam, sukob interesa, zloupotreba položaja i druge mizerne pojave koje ne samo da narušavaju ugled Univerziteta u Beogradu već i društva u celini“, kaže Vladan Čokić sa Instituta za medicinska istraživanja. Nema sumnje da naprednjaci vole institucije u koje mogu da uhlebe svoj kadar i da im je to pred izbore i te kako korisno. Ali, instituti su pogodni i zbog sticanja „podobne elite“ za kojom već sedam godina žude. Samo pri Univerzitetu u Beogradu (u Srbiji postoji osam državnih univerziteta) imaju mogućnost da u 11 instituta smeste po četiri plaćena pripadnika intelektualne elite i direktora po svojoj meri. To je ukupno 55 ljudi koji će svojim akademskim titulama garantovati peticije, zakone ili ostale potrepštine koje od njih bude zahtevala aktuelna vlast. Recimo neki novi proglas „Za bolju Srbiju“ kojim će podržati lik i delo Aleksandra Vučića. Da se radi o veoma ozbiljnom problemu, koji ne samo da ugrožava autonomiju univerziteta već i njegove osnovne vrednosti objašnjava Suzana Blesić sa Instituta za medicinska istraživanja Univerziteta u Beogradu: „Sva četiri člana uvek glasaju isto, kao po nalogu. Oni su članovi univerzitetske zajednice i oni su naše kolege: istraživači ili nastavnici, redovni profesori u najvišim zvanjima. Osim što su takvim glasanjem kršili zakon i kršili Ustav, što je šokantno samo po sebi, oni su kršili i kodeks profesionalne etike.“ Eto ponovo posla za Odbor za etiku. A ako odluče da se time bave, možda bi mogli da se pozabave i onim što se dešava na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju gde je na snazi „prinudna uprava“ iako za tim nije postojala nikakva potreba, imajući u vidu rezultate instituta. Ali je postojala baš velika želja da u nekadašnje središte disidenata, ali i u kolektiv koji je podržao proteste, smesti naprednjački kadar. Recimo, da se na mesto predsednika UO postavi bivši član predsedništva SNS Zoran Avramović, koga kolektiv neće „zbog ksenofobičnih i nacionalističkih stavova“, a koji tvrdi da je žrtva „političke diskriminacije“. A samo etičari mogu da ustanove da li je nakon svih verbalnih napada na akademsku zajednicu koje SNS sprovodi, koristeći resurse predsedništva, Vlade i Skupštine, njihovim predstavnicima mesto baš tu.