Teške teme

Civilizovanost: Čitam da je u Srbiji u autobusu domaći mladić najurio migranta sa sedišta pored svoga i da je ovaj ostatak puta do Sombora presedeo na podu. Sećam se kako smo se ljudski poneli prema migrantima kad je bilo gusto, i u tom svetlu sam smesta pomislio da je vest lažna, ali kad sam pogledao rasističke komentare naših ljudi na nju, shvatio sam da je verovatno istinita. A svako od tih komentatora ima brata ili strica migranta u inostranstvu, a možda i sam sanja da se odseli. Inače, taj dečko, migrant, ima 25 godina, a ja sam se sa 24 ilegalno odselio u Englesku i bio sam jako siromašan i bez papira, i crnpurast i izbeglica, skrivao se od imigracionih vlasti, zapravo verujem da sam u očima Engleza bio migrant, i opet nikada nisam iskusio da me neko mrko pogleda. A znam da mnogima nije bilo drago što sam tamo, ali civilizovanost je sprečila da to pokažu. Civilizovanost je nešto kao bazična pristojnost i svodi se na listu stvari koje se nikada ne rade. Na primer ne ponižavaju se ljudi, jer svako ima svoje dostojanstvo pa i oni koji žive van svoje zemlje, poput tog migranta i nas mnogobrojnih Srba rasutih po svetu. Dostojanstvo: Prošle nedelje portugalski parlament izglasao je dekriminalizaciju eutanazije, ne obazirući se na protivljenje Crkve koja smatra da samo Bog ima prava da uzme život. Zanimljivo je da su komunisti glasali protiv, zajedno s katolicima. Dakle, ako bi ubuduće došlo do situacije da ne mogu da izdržim bolove, ne bih morao da skačem kroz prozor ili da se ubijam u kućnoj radinosti, sada imamo opciju da mi u bolnici i da nam na našu molbu ili osnovanu molbu najbližih, prekrate muke. Moram priznati da mi posle nekoliko slučajeva ljudske degradacije kojima sam svedočio ovo izgleda kao revolucionarna promena, koja obezbeđuje čoveku da održi dostojanstvo okončanjem sopstvenog života ukoliko misli da tako treba. Nije to mera koju uputno i ne verujem da će pojava uzeti maha, jer jedno je reći „imam ja pravo na to“, a drugo je dići ruku na sebe. Nije to laka odluka. Mora mnogo da boli, ali je dobro znati da postoji i ta opcija za ne daj bože. Verovali ili ne: Često se prisetim da sam rođen u zemlji gde su Josipa Lisac i Arsen Dedić bili mejnstrim. Narodnjaci su bili Cune i Silvana, Šaban Bajramović i Plavi orkestar. Avangarda je bio pank. S druge strane, himnu je izvodio samo vojni orkestar. Zao čovek: Još jedno novo lice srpske nacističke scene (ovaj za razliku od ostalih navodno voli životinje) izneo je zanimljivo zapažanje u vezi sa Romima. On naime tvrdi da, u odnosu na procenat populacije, Romi čine najviše krivičnih dela, a država to nije u stanju da spreči. To možda i jeste tačno, nisam brojao niti mi pada na pamet, ali ne mogu da se setim nijednog Roma da je ukrao nešto značajno, da je opelješio banku, firmu, državu, da je primio mito. Da živi raskošno na tuđ račun. Ne znam da Romi čine organizovan naoružan kriminal, da naručuju ubistva, da pale kuće novinara, da ruše zgrade bespravno, da sakrivaju dokaze, da opstruiraju pravdu, da uništavaju demokratiju, da učestvuju u paravojnim formacijama ili da čine genocid… A tog čoveka, Sram bilo čoveka koji, kao, voli životinje, a mrzi ljude. Malo je reći da je ovo zastrašujuće, posebno zato što iza njega očigledno stoji država ili neka njena služba da ne stoje, već bi bio ućutkan. Često se setim scene iz Kabarea kad nacista zapeva Tomorrow belongs to me, i svi ustaju i zighajluju, a jedan stari čiča se mršti, sluti da će da bude gadno. Sve više se identifikujem s tim čičom. Naš Nole: I za kraj nešto lepo. Gledao sam Novaka kako pobeđuje, kako tečno govori engleski i italijanski i osetio sam ponos, jer je naš i uspešan i pametan. Taj čovek svojim ogromnim uspesima teši i bodri jednu malodušnu naciju koja u svemu podbacuje, on je mnogima svetlo na kraju tunela. Otkad to znam više nisam ljubomoran što moj tata više gotivi njega nego mene i brata, čak čujem da je to čest slučaj, u mnogim familijama.