Beograđanka za početnike

Ako jednu damu okružuju kralj Milan, knez Miloš i Tomaš Masarik – pre njih i sam Tito i kolektiv srpskih vladara – a ona ih decenijama gleda s visoka, treba je poštovati; barem toliko da joj ne pripišete pogrešan rodoslov. No dobro, to što je Goran Vesić – gostujući na televiziji – spojio u jedno biće arhitektu Branka Pešića i istoimenog gradonačelnika Beograda, napravivši nekakvog Superbranka, nije najveći problem znamenite „Beograđanke“. Palata „Beograd“ i dalje udvarače gleda sa visine dvadeset četvrtog sprata, ali najzad će morati da se odluči za jednog. Grad Beograd objavio je nedavno da će svoju damu udati za nekog bogatog privrednika jer više ne može da je izdržava. Ali prvo se valja podsetiti šta je „Beograđanku“ proslavilo. „Nastala je u periodu velikog zamaha u izgradnji, kada su podignuti i drugi gradski simboli, poput mosta ,Gazela’ i nekih hala Beogradskog sajma. Najviša građevina u starom delu grada pre nje je bila Palata ,Albanija’, skoro upola niža“, kaže arhitekta Milan Mirković. Arhitekta Palate „Beograd“ je bio jedan Branko Pešić, tadašnji gradonačelnik drugi Branko Pešić, a u gradnji je učestvovalo barem pedeset preduzeća i institucija. Neboder su podizali od 1969. do 1974, a Mirković dodaje da objekt tih razmera ni danas ne bi mogao da bude izgrađen mnogo brže. Prema Mirkoviću, datum otvaranja bio je 22. april 1974, a „Beograđanku“ su senzacijom činile i spoljašnjost i unutrašnjost. „Imala je računarski sistem sa senzorima koji su održavali veštačku klimatizaciju u zgradi. Senzori na zgradi upravljali su roletnama u zavisnosti od snage vetra ili sunca. Bila je dosta ispred svog vremena.“ Fasada bi, smatra Mirković, možda i danas prošla kao viši razred energetske efikasnosti. No kao svaka građevina koja grad obeleži, ni Palata „Beograd“ nije bez kontroverzi. „Tamna fasada mnogima vizuelno previše odskače; kažu da je crna zgrada suprotna gradskom imenu, ali projektanti su birali između svetlije i tamnije varijante, i izabrali tamniju jer je bila višeg kvaliteta. Dugo traje bez ozbiljnijih problema, što znači da su bili u pravu.“ NJen 101 metar bez antene danas u Beogradu nadmašuju samo dve kule „Ušća“ i „Geneks“ kula. Avalski toranj je, podseća Mirković, potpuno drugi tip građevine, i nije za poređenje. „,Beograđanka’ estetski nije vrhunski domet arhitekture, ali jeste postala simbol zbog dominantne visine, i trebalo bi je zadržati u sadašnjem obliku. Izgradnjom novih visokih objekata možda gubi mesto u silueti grada, ali malo je verovatno da grad može toliko porasti da ,Beograđanka’ postane nebitna“, zaključuje Mirković. Status spomenika kulture Palata „Beograd“ zaslužuje i zbog svega što se događalo unutar njenih zidova. Bila je i ostala dom Studija B, i iz nje je Duško Radović pozdravljao sugrađane. „Beograde, dobro jutro. Javljamo vam se i ovoga jutra sa našeg svetionika, na uglu ulica Maršala Tita i Masarikove, sa visokog, 23. sprata Palate ,Beograd’. Ne znamo dokle se Beograd računa u visinu, ali valjda možemo reći da smo bar poreklom iz Beograda, jer se prizemlje naše zgrade nalazi u Beogradu“, tako je govorio Duško Radović. Kasnije se u Palati „Beograd“ nalazio i Blic, i tada je neboder bio druga kuća i čuvenom novinaru Ivanu Mrđenu. Mada bi mogao reći da je bila i pre toga. „Bez obzira na to što sam pet godina u tu zgradu dolazio na posao, najviše uspomena vezuje me za gradski medijski servis i robnu kuću. ,Beograđanka’ je od početka prihvaćena kao simbol prosperiteta i hvatanja koraka sa svetom. Tada sam u Večernjim novostima sedeo preko puta drage koleginice Bobe Milosavljević, koja je pratila ,tržište, cene i ostale potrošačke informacije’, i sećam se da je nekoliko meseci zarađivala platu pišući šta će se sve prodavati na prva četiri sprata ,Beograđanke’ i u supermarketu u podrumu. ,Samo će piće prodavati na više od dvesta kvadrata’, rekla mi je jednom prilikom“, priseća se Mrđen prvih koraka „Beograđanke“. Za Ivana Mrđena, Studio B su bili i ostali Duško Radović i Đoko Vještica, prvi kao novinarski uzor i „partizanovac“, drugi kao kolega od koga je naučio da postane dobar urednik gradske rubrike (kažu i danas Mrđenovi novinarski „đaci“). Na vrh „Beograđanke“ prvi put se popeo sa Dragoljubom Žarkovićem, da voditelju Slobodanu Konjoviću pričaju o tada još svežem fenomenu „vatrenih navijača“. Kasnije je na radiju Studija B često gostovao, kod Veljka Pajovića, recimo, da se na njemu zaustavimo, jer bi spisak značajnih imena srpskog novinarstva koja su stolovala ili gostovala u Palati „Beograd“ pojeo sav prostor za ovaj tekst. „Zbog toga smo i moja porodica i ja možda i previše emotivno doživljavali sve turbulencije ove medijske kuće, pa su na dan njenog petooktobarskog ,oslobađanja’ moja supruga Mira i ćerka Maja uslikane kako među prvima prolaze kroz vrata u Masarikovoj“, dodaje Mrđen. Vesić je dvojicu Branka Pešića spojio u jednog, a Studio B se opet pocepao na dvoje, na onaj Radovićev i ovaj današnji, a i drugo u „Beograđanki“ spada u fioku „nekad bilo, sad se pripoveda“. „Vidikovac na 24. spratu, nekadašnja turistička atrakcija, postao je nepristupačan još sredinom osamdesetih, kad je Studio B zauzeo i taj sprat. U leto 2013. kad su mi u goste došli prijatelji iz Australije, Veljko Pajović i Snežana Nekić su im omogućili da kroz one prozore koji nisu zatrpani tehnikom i kulisama pogledaju panoramu Beograda, a njima nije bilo jasno kako je neko mogao da upropasti tako sjajnu mogućnost da se čitav grad vidi ko na dlanu“, podseća Mrđen. Kada je neboder otvoren, Beograd se hvalio da se na 24. sprat stiže za tridesetak sekundi. „Kasnije je sa tim liftovima bilo mnogo problema, pa sam često do osmog sprata, gde se preselila redakcija Blica, išao mračnim protivpožarnim stepenicama. Obezbeđenje nam nikako nije davalo da koristimo službeni vi-aj-pi lift, pa sam jednom prilikom i napisao da taj lift nekim čudom proradi samo kad u Narodnu kancelariju tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića dođe na posao direktor Dragan Đilas“, zaključuje Mrđen. Beogradska dama, neka nam oprosti, očito je ocvala odavno. U onome što je ostalo od Robne kuće „Beograd“ kupaca nema nužno više nego prodavaca, a ostale spratove, i to delimično, zauzimaju Agencija za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost, Tekvondo savez Srbije i slične institucije. Otud i najava udaje, to jest prodaje. Još se ne zna ni kome ni za koju svotu, a poslovni brakovi u Srbiji često nisu srećni, no stručnjaci su saglasni da je to jedino rešenje. „Na tržištu je dosta zainteresovanih investitora, a zgrada je prilično stara. Potrebna su joj kapitalna ulaganja, jer sada opstaje samo zahvaljujući javnim službama, koje plaćaju niske rente, i biće sve teže pokrivati njene troškove“, kaže dobar poznavalac sveta nekretnina. Kada je o budućoj nameni „Beograđanke“ reč, ugledni bankar iz domena projektnog finansiranja vidi tri mogućnosti za novog vlasnika. Najlakše mu je da rentira poslovni prostor. Potencijalno isplativije, ali ulagački skuplje jeste da otvori hotel sa pratećim programom (restoran, kockarnicu, diskoteku, potonju zbog nostalgije). Najzanimljivijom opcijom sagovornik smatra pretvaranje „Beograđanke“ u ekskluzivnu rezidenciju (veliki stanovi, teretane, saune, prodavnice). Kako sam kaže, ovo je Balkan, i ako se Volstrit zakašlje, mi dobijemo korona virus, pa je posao uvek opasan, ali zgrada ima i nostalgiju i brend, a van nje ima ljudi koji žele da ih plate.