Energetski zarobljena država

Srbija je od kraja 80-ih godina prošlog veka do danas prolazila kroz niz promena, a energetska politika jedna je od retkih konstanti državne politike, koja je ostala manje-više nepromenjena. Dolazak Slobodana Miloševića na vlast značio je i „podržavljavanje“ društvene imovine Naftne industrije Srbije (NIS), uzrokovano zakonom o NIS-u iz 1991. Kao zaostavština radničkog samoupravljanja, društvena imovina se pokazala ekonomski efikasnijom od državne imovine u zemljama članicama Saveta za ekonomsku pomoć (Komekon) do raspada Sovjetskog Saveza 1991. Ali, umesto dalje liberalizacije tržišta, Miloševićev režim je pribegao centralizaciji ekonomskih dobara države u skladu sa njenim ratno-oportunističkim ciljevima. U tom smeru NIS je postao jedna od glavnih poluga finansiranja takve politike i time značajno doprineo kreiranju novopečenih oligarha (nouveau riches), koji su svoj prvi značajni kapital stekli zahvaljujući privilegovanim pozicijama na tržištu. Istovremeno, u gasnom sektoru Srbije zahvaljujući dugogodišnjem bliskom odnosu visoko politički pozicioniranih osoba iz Rusije i Srbije - pre svega Viktora Černomirdina, bivšeg direktora ruske državne kompanije Gasprom i premijera Rusije i Mirka Marjanovića, bivšeg direktora Progresa i predsednika Vlade Srbije – donošenje odluka na štetu građana Srbije postepeno su počeli da preuzimaju neki novi igrači. Naime 1992, saradnjom dve strane, osnovan je Progresgas trejding, koji je preuzeo ulogu Naftagas prometa (jedne od ćerki firmi NIS-a) i postao posrednik između prodavca i kupca prirodnog gasa iz Rusije. Sve do 2000. profit Progresgas trejdinga, koji su zajednički delili predstavnici te kompanije, iznosio se na račune u švajcarskoj banci. Kako se profit za pojedince uvećavao, tako su rasli i gubici za građane Srbije, tako da je ukupan dug koji je ostavljen prvoj vladi posle Miloševića dostigao 172 miliona dolara. Tokom tog perioda, tačnije 1996, dve strane su osnovale još jednu zajedničku monopolističku kompaniju - Jugorosgas. To što je Milošević 2000. izgubio predsedničke izbore nije donelo i promenu energetske politike Srbije. Naprotiv, sve postpetooktobarske vlade nastavile su sa maćehinskim odnosom prema energetskom potencijalu države. Prva značajna u nizu loših odluka po građane Srbije je privatizacija Beopetrola. Ta firma prodata je 2003. ruskoj državnoj kompaniji Lukoil, a Savet za borbu protiv korupcije utvrdio je da su građani Srbije time oštećeni za više od 100 miliona dolara. Apsurdno, u delu gasnog sektora situacija je bila privremeno bolja samo zahvaljujući sveobuhvatnim sankcijama UN protiv Srbije. Tada je, naime, ulogu posrednika od Progresgas trejdinga preuzela Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu (UNECE) i sve do 2005. Srbija nije imala bespotrebnog posrednika u uvozu prirodnog gasa. To se sve menja sa volšebnim, ili bolje reći namernim gubitkom partnerskog odnosa države Srbije sa ruskim Gaspromom u Jugorosgasu, tako da od 2005. Srbija postaje jedina evropska država sa finansijskim posrednikom za uvoz gasa. Prema poslednjim dostupnim informacijama, računi koje su potrošači prirodnog gasa u Srbiji plaćali su bili uvećani za 4,35 odsto, koliko je iznosila provizija koju je Jugorosgas naplaćivao od Srbijagasa. Svi navedeni događaji su, čini se, bili samo uvod u „prodaju“ većinskog paketa akcija NIS-a ruskoj državnoj kompaniji Gaspromnjeft 2008. Uprkos procenjenoj vrednosti NIS-a od 1,6 milijardi dolara i domaćih naftnih i gasnih resursa na 9,8 milijardi dolara, 214 poslanika Narodne skupštine Republike Srbije glasalo je za sporazum kojim je 51 odsto akcija NIS-a prodato za 400 miliona dolara. Uz to, taj rusko-srpski naftno-gasni međudržavni sporazum je, ispostaviće se, postao jedna od najvećih prepreka na putu Srbije ka EU. Osim predavanja većinskog paketa akcija u podzemnom skladištu gasa Banatski Dvor, energetski sporazum je predviđao i izgradnju trase gasovoda Južni tok kroz Srbiju, ali bez garancije da će se taj projekat stvarno i realizovati. Drugim rečima, sporazum o izgradnji Južnog toka kroz Srbiju je bio samo „mrtvo slovo na papiru“ i zavisio je isključivo od interesa ruske političke elite. Iako je sličan sporazum zaključen i sa ostalim tranzitnim državama poput Bugarske, Mađarske, i Slovenije, samo sa Srbijom je Rusija uspela da zaključi ugovor po kome je ona većinski vlasnik (51 odsto) kompanije koja je zadužena za izgradnju tranzitnog gasovoda - South Stream Serbia AG, danas Gastrans. Uz to, za tu firmu ne važi pravni sistem države domaćina jer je registrovana u ofšor zoni Cug u Švajcarskoj. Pored kršenja elementarne pravno-ekonomske logike, sporazum je bio i u suprotnosti sa Ustavom (direktno krši odredbe o nacionalnoj diskriminaciji i otvorenom i slobodnom tržištu) i sa međunarodno preuzetim obavezama Srbije prema Sekretarijatu Energetske zajednice, kao organizacije Evropske unije, čija je Srbija punopravna članica od 1. jula 2006. Samo zahvaljujući činjenici da je Bugarska, kao punopravna članica EU, morala da poštuje evropske propise o zaštiti konkurencije, čijim odredbama se Gasprom nije hteo povinovati, Južni tok nije izgrađen i taj projekat je zvanično prekinut 2014. Rusija, međutim, nije odustala od cilja da njen gas na putu do potrošača iz zapadne Evrope zaobiđe Ukrajinu kao tranzitnu državu. Nakon što je 2011. završila Severni tok 1, Rusija je krenula u realizaciju Severnog toka 2. Mnogobrojne analize pokazuju da taj projekat nema komercijalni nego isključivo geopolitički karakter, posebno uzimajući u obzir činjenicu da se do sada ni približno nije koristio puni kapacitet Severnog toka 1. Uz to, zaključkom Pariskog sporazuma o klimatskim promenama iz 2016, države potpisnice, zajedno sa Srbijom, obavezale su se da će do 2050. redukovati zajedničku potrošnju prirodnog gasa za 74 odsto. Imajući sve to u vidu, i Turski tok, naslednik nesuđenog Južnog toka, trebalo bi, takođe, analizirati sa geopolitičkog aspekta, uprkos činjenici da je njegov predviđeni kapacitet (31,5 milijardi kubnih metara godišnje) skoro upola manji od prvobitno planiranog Južnog toka (60 milijardi kubika godišnje). U slučaju Srbije, Turski tok treba posmatrati i kroz prizmu sukoba koji manje-više neprekidno traju između države Srbije - konkretno ministarstava energetike i rudarstva i zaštite životne sredine - sa Sekretarijatom Energetske zajednice (SEZ). Iako sa relativno blagim posledicama po one koji donose političke odluke, Srbija je nekoliko puta najoštrije kažnjavana – suspenzijom prava glasanja u SEZ. Pored kršenja mnogih odredaba pravosnažnog i obavezujućeg međunarodnog ugovora sa SEZ, posebno je važno i da donosioci političkih odluka u Srbiji tvrdoglavo odbijaju da liberalizuju domaće energetsko tržište. Konkretno, u slučaju Turskog toka, Srbija odbija da omogući demonopolizaciju (SEZ je dozvolio da 70 odsto gasa bude u vlasništvu Gasproma i Srbijagasa, dok ove dve kompanije zahtevaju da se taj udeo poveća na 90 odsto), tako da će gas novim gasovodom moći praktično da transportuju samo Gasprom i Srbijagas, preduzeće sa kumulativno najvećim gubicima u Srbiji. To će za prirodnu posledicu imati to što će potrošači iz Srbije za taj gas plaćati cenu višu od tržišne. Takođe, vrlo bitno je da su domaći zvaničnici još 2002. i te kako upoznati sa relevantnim stručnim studijama po kojima Srbiji nije ni potreban uvoz dodatnih količina prirodnog gasa. Na stranu činjenica da Turski tok kroz Srbiju nije ni izbliza završen kao što to tvrde ovdašnji zvaničnici, ali glavni problem građana Srbije ostaje to što ih izabrani politički predstavnici uporno guraju u još veću zavisnost od uvoza prirodnog gasa. Tim pre što mnoge činjenice govore u prilog tvrdnji da je „Srbija energetski zarobljena država“ – od toga da duže od decenije Ministarstvo energetike i rudarstva Srbije i javno preduzeće Srbijagas praktično kontroliše administracija iz Kremlja, a ne iz Nemanjine 11 u Beogradu, do toga da se interesi pojedinaca stave ispred interesa građana, kao što je to do 2015. bio slučaj sa Russian Serbian Trading Corporation (RST). Po najnovijem izveštaju SEZ, „Srbija predstavlja ubitačan primer zavisnosti od uvoza prirodnog gasa iz Rusije“. Takav zaključak se svakako ne odnosi „samo“ na energetiku i zaštitu životne okoline, odnosno poglavlja 15 i 27, nego i na mnogo širi kontekst kao što su reforme pravosuđa, službi državne bezbednosti i konačno zaključivanje pravno-obavezujućeg sporazuma sa Kosovom. Shodno tome, „oslobađanje države“ od ekonomske i političke kartelizacije se, po svemu sudeći, neće početi dešavati dok se ne ostvare bar tri uslova: da se novinari, posebno oni koji rade na medijima sa nacionalnom frekvencijom, počnu baviti tom tematikom na profesionalan način; da političke partije stave ovu temu kao jednu od bitnih, ako ne i najbitniju stavku u svom političkom delovanju; da se pojedinci iz akademske zajednice, civilnog društva i profesionalnih udruženja, ovom temom počnu baviti u skladu sa ličnim i profesionalnim integritetom. Dakle, ne u skladu sa svojim partikularnim interesima, nego u skladu sa interesima građana Srbije.